Od 10. juna kada je "Batut" prestao da ažurira podatke na sajtu covid19.data.gov.rs, pa sve do kraja izbornog dana 21. juna, javnost je živela pomirena sa sumnjom da se pravi podaci o epidemiji ne otkrivaju. A onda se pojavio dokaz da je tako, izgleda, od prvog dana pojave virusa korona. Javnost je ostala zapanjujuće pomirena sa tim...
Beograđanin je Njegoš iako u Srbiji nikada nije bio. Beograđani su Andrić, Crnjanski, Selimović i partizan Ćopić. Beograđanin je Sarajlija Meho, musliman, koji na kiši sedi sam, sa rakijom, da budan sanja svoj san o komunizmu spram kog trezvena trgovačka preduzimljivost njegovog rođaka i brige svakodnevnog porodičnog života izgledaju kao besciljno ljudsko vrzmanje
Sa Vesnom Golubović čiji radovi traju koliko i izložba, o Njujorku, Kitu Haringu, domovini...
Da li se ljudima može zabraniti da tragaju za srećom? Naravno da ne. Da li društvo odraslom čoveku sme da propiše na koji način da traga za srećom? Naravno da ne. Da li društvo sme, može, treba da reguliše da niko svojim traganjem za srećom ne ugrožava tuđu sreću? Svakako. Ljudi od pamtiveka konzumiraju pivo, rakiju, vino i drogu. Nijedan zakon bilo gde nije to uspeo da promeni. Što reče papa Martin IV: "Ergo bibamus!" – "Dakle, hajde da popijemo!"
Predlog za osnivanje Fonda za kulturu, koji je nedavno upućen Ani Brnabić, jedan je od načina koji bi smanjili probleme u kriznim situacijama
Tužno je što se jasne odredbe zakona rastežu do obrazloženja kako Mitrović nije nadrilekar, jer nije primenjivao svoju terapiju na drugima, već samo na sebi, ili nije obmanjivao javnost šireći informacije o proceduri koja nema naučnu verifikaciju
Zamišljam sve te raščupane starce sa podočnjacima kako u sitne sate duboke noći dezorijentisano šetaju između rafova supermarketā osvetljenih zaslepljujućim neonkama i malo mi se plače
Davić je bio jedan od onih reditelja i umetnika koji su imali talenat da među prvima prepoznaju ko je ili šta se krije iza senke. Instinktivno naslućujući velike društvene promene, Davić svoje dokumentarne filmove usmerava ka toj zloslutnoj senci u kojoj prepoznaje dvoglavu (nacional-socijalističku) aždaju
Slaveći na praznom Crvenom trgu 75. godišnjicu pobede nad nacističkom Nemačkom, Rusija se 9. maja suočavala sa epidemijom, padom cene nafte, rastućom rusofobijom i revizijom istorije
Nenad Veličković, Akademsko šarlatanstvo, Fabrika knjiga, Beograd 2019.
Jelica Novaković iz Beograda i Sven Peters iz Antverpena pišu knjigu o ovim danima, kad virus korona šeta svetom. Ne znaju da li će je završiti niti objaviti zato što, kažu, to ne zavisi od njih. Trenutni cilj im je da pisanjem prebrode život u izolaciji, a namera im je da ostave svedočenje za privatnu istoriju sveta. Pre ove knjige, Jelica Novaković i Sven Peters su objavili Kafanski tribunal i Posledice jednog pucnja o tradiciji kafanskog života u Srbiji i o početku Prvog svetskog rata, obe u izdanju kuće Clio. Jelica Novaković je profesor i osnivač srpske nederlandistike u Beogradu, dobila je nekoliko nagrada za prevode i publicistiku, a 1999. njen dnevnik bombardovanja Blago onom ko rano poludi, objavljen u Belgiji i Holandiji, dobio je nagradu flamanskog PEN-a. Sven Peters je profesor nizozemskog u Antverpenu, urednik je bloga o publikacijama na balkanske teme, i živeo je u Beogradu. Za "Vreme" su napisali svoje utiske o danima pandemije.
Tito nikada nije ishitreno donosio odluke. Uvek bi prvo saslušao šta drugi imaju da kažu, ne bi ih prekidao, ne bi se mešao u raspravu, ali kada bi izrekao svoj sud, to je bilo neupitno i konačno. Smatrao je da ne treba previše često da drži govore kako ne bi dosadio ljudima, stručne poslove je delegirao, na pamet mu nije padalo da se meša u sve i svašta, njegova prirodna harizma i autoritet bili su toliki da nije imao nikakvu potrebu da se bilo kome dokazuje
