Čudaci obično rade ono što normalan svet izbegava iz razloga sasvim očiglednih. Čitaju, recimo, izveštaje sa sednica na kojekakvim fakultetima (kao da nemaju pametnija posla). Ako tih izveštaja ima, to jest. Ako ih nema, onda čudaci zahtevaju objašnjenje da zašto ih nema, što nadležne stavlja u vrlo neprijatnu situaciju. Svako normalan, naravno, zna da su od samih sednica dosadniji i besmisleniji samo izveštaji sa tih sednica, ali čudaci, razume se, ne bi bili čudacima da, kao što rekosmo, ne rade stvari kojih se normalan svet gnuša. Zbog toga normalan svet na čudake gleda s podozrenjem, nerazumevanjem, ponekad i s trunčicom straha čak i kad su ovi dobroćudni poput sarajevskog profesora književnosti Nenada Veličkovića. Ne samo što Veličković te neopisivo dosadne spise čita pomno i s razumevanjem, nego debelim žutim markerom podvlači nepismenosti, pravopisne greške, gramatička, logička i stilska ogrešenja, kao da mu nije dosta što istom maltretiranju, godinama već, podvrgava pesničke veličine poput Đure Jakšića, Alekse Šantića, Jovana Dučića, recimo, ili Isidore Sekulić, naročito kada ovi dobiju patriotizam. Pa kad ti neupitni autoriteti u Veličkovićevim časovima anatomije prolaze kao bosi po trnju, možemo zamisliti kakvo krvoproliće nastaje kada pod njegov skalpel dođe akademski svet nevičan peru, iako bi vičan morao biti. Čeprka Veličković po kontejnerima punim akademsko-birokratskog smeća, kao da je („božemeprosti, uvaženi kolega“) nekakav golub, pacov, mačka, šta li, potom svoje ukvarene pronalaske, koji umeju gadno da vonjaju, nehigijenski raznosi okolo i svima ih pokazuje („zamislite, draga koleginice“), te ih na kraju umetne u knjigu, kao da pravi nekakav herbarijum (samo malo smrdljiv). A svašta se tu nađe. Besmislice, gluposti, niskosti, beskrupuloznosti, gramzivosti, ravnodušnost, sve to uvijeno u troslojni patriotizam – mek, da ne grebe dupe – i nepismeno do tuge i grohota, istovremeno. Veličkovićeva knjiga Akademsko šarlatanstvo – koja nastavlja niz što ga sačinjavaju Dijagnoza patriotizam (2010), Školokrečina (2012), Laža i apanaža (2017), sve u izdanju Fabrike knjiga iz Beograda – svojevrsni je forenzički izveštaj obrade leševa smisla, posmrtnih ostataka logike, razbacanih udova morala, unakaženog poštenja i, naravno, silovanog i izmrcvarenog jezika, pobacanih s prozora Univerziteta u tranziciji, u ovom slučaju sarajevskog, s naročitim osvrtom na Odsjek za književnosti naroda Bosne i Hercegovine, te Institut za jezik Univerziteta Sarajevo.
U periodu od 2016. do 2018. vodio je sarajevski pisac i teoretičar književnosti, zajedno s kolegom Enverom Kazazom, žestoku i mučnu bitku za elementarno poštovanje boljih pravila akademskog života, za minimum smisla u poslu kojim se bavi, te za očuvanje golog zdravog razuma. Teško je, ovako s daljine, oceniti da li su ova dva časna profesora išta spasla, ali čak i da nisu uspeli ni u čemu, ostala je Veličkovićeva knjiga kao svedočanstvo o jednom nesvakidašnjem poduhvatu. Iako se u Akademskom šarlatanstvu pisac bavi destrukcijom ustanove (univerziteta), pokazujući, između ostalog, kako ustanova, zbog intelektualno i moralno rđavog ljudskog materijala, nije u stanju da se odupre naletu akademskih varvara – koji su, gle čuda, ili nacionalisti ili karijeristi, premda uglavnom srećno u sebi spajaju oba svojstva – ova se knjiga može, a verovatno i mora, čitati kao studija o jeziku, onako, recimo, kako se čita Kišov Čas anatomije. I nije ovde potrebno tražiti izjašnjavanje druge strane, jer ta je druga strana raskošno zastupljena kroz dokumenta i obimne citate – na koje otpada veliki deo knjige – onako, otprilike, kako nije bio potreban Narcis bez lica Dragana Jeremića da bismo saznali da Jeremić slabo piše i još slabije misli. Sve se to već nalazilo u Kišovoj knjizi, zato što jezik ne laže. (Mogu opsenari da omađijaju jednog čoveka, čak i mase, mogu da prevare i mašine, ali ne i jezik. Jezik uvek govori istinu, čak i kada govornik laže, a Veličković je tu da istinu i laž privede spoznaniju. Neće, naime, to samo od sebe.)
Ni kamen na kamenu ne ostaje iza Veličkovićevog jezičkog buldožera, a ne ostaje ništa ni ispod kamenja, jer sve je on to naterao da izgamiže i izloži se dejstvu njegovog jezika. Samo onaj ko ne zna ništa o prilikama na fakultetima humanističkih nauka (u zemlji i inostranstvu) može ostati zatečen Veličkovićevim izveštajem. A vaistinu je šokantno, čak i za one s tvrđim iskustvom. Količina beskrupuloznosti, nekompetencije, neznanja, nacionalizma koji našost stavlja ispred svega ostalog (dobro, osim novca), količina ravnodušnosti prema nauci, studentima i, uostalom, bilo čemu drugom osim prema političkoj poziciji (dobro, i parama), nepojmljivi su za ustanovu kakva je univerzitet. U najboljem fukoovskom maniru, materijalnom da materijalniji ne može biti, analizira Veličković diskurs, zvanična dokumenta i zvanične prepiske sa svojim kolegama koji drže najodgovornija i najuticajnija mesta na fakultetu. Sve je potkrepljeno tekstom, a pripovedačevi komentari – u nekoliko će navrata pisac sebe nazvati pripovedačem jer je ovaj tekst i neka vrsta pripovesti, opis iskustva probijanja kroz akademski glib – njegova ironija, a pre svega i iznad svega čist i lep jezik, gibak čak i kada govori o administrativnim stvarima, provode nas gotovo nepristojnom elegancijom kroz sav taj čemer i jad.
Dok njegovi oponenti nastupaju s ličnih, političkih, klerikalnih, dakle partikularnih pozicija, Veličkovića zanimaju principi, zakoni i jezik. Njegovih je oponenata puno, ali uglavnom su neprincipijelni, pa ih neprestano hvata u lažima, muljanjima, protivrečnostima, zbog čega oni i zaslužuju da se nazovu „plaćeničkom konjicom indoktrinacije“ (str. 147), „čemerno nesposobnim… samouverenim šalabajzerima“ (164) koji „lupaju gluposti kroz tubu od profesionalnih diploma (164)“. Grubo? Neakademski? Ni približno onome sa čim se pisac suočava. Vole Veličkovićevi oponenti da pišu, ali su nepismeni, pa je svako njihovo oglašavanje odličan povod ih pisac izvgne ruglu. Imaju najviše akademske titule, ali beznadežni su ignoranti, te u tom smislu s najvećim zadovoljstvom radoznalom čitaocu skrećemo pažnju na odeljak 12 naslovljen „Jezikova bodigarda“, „urnebesno poglavlje u kojem se Betmen prevodi sa Ćukmen, a Pipi Duga Čarapa bez stida obilazi ranjenog Hasanagu“. Čega sve nema u ovoj knjizi!
Zapravo, ovakvu knjigu, nastalu iz mučnih prilika, mogao je da napiše neko za koga je jezik strast i život, pisac koji je, prolazeći kroz košmar, znao da će, jednoga dana, da piše o svemu tome. (Kako drugačije izdržati?) Zbog toga je pred nama, svemu uprkos, i uzbudljiva i zabavna i važna knjiga velikog majstora Nenada Veličkovića.
