U alpskom svratištu 0,001 odsto dobitnika globalizacije vlada dobro raspoloženje: zarade milijardera od 2010. rasle su po stopi od 13 odsto godišnje, a plate radnika po godišnjoj stopi od dva odsto, a i svetska ekonomija se nakon krize 2008. vraća u kolosek. MMF je 2017. izmerio rast globalnog BDP-a od 3,6 odsto – što mi u Srbiji nismo osetili
"Veoma je važno infrastrukturno i finansijski podržavati kulturu, umetnost, ali je potrebno i dozvoljavati, pa i podsticati, njen kritički karakter – čak i ono što u toj kulturi kritikuje poredak koji ga podržava. E, to je izazov ovoj kao i svakoj vlasti. Da li ćete podržavati samo ono što vama ide u prilog ili ćete ga podržavati generalno, i to zato što smatrate da je kultura, uz obrazovanje i nauku, glavni emancipatorski mehanizam društva, ono što ga vodi napred, pa makar to išlo na vašu partijsku i političku štetu u datom trenutku. Da li bi istu podršku kao što je imalo svečano otvaranje Muzeja savremene umetnosti imala i izložba u tom istom muzeju koja bi bila kritički nastrojena prema aktuelnoj vlasti?"
"Kao umetnik, kao u svakom sistemu – ili ćeš ići niz vodu, ili ćeš biti deo sistema, ili ćeš se ulizati gde treba ili ćeš se konfrontirati, a onda možeš da završiš i u zatvoru i na crnoj listi i prebijen. A možeš i da ideš mimo sistema, kao i u filmskoj produkciji – imaš holivudsku A i B produkciju, imaš male nezavisne produkcije, andergraund film. E, pa tako je i u umetničkom sistemu"
„Ma iz kojih pozicija i ma s kakvim namerama razmišljamo o Jugoslaviji, neizbežan je zaključak da je ona, u oba svoja života, bila okvir za emancipaciju i modernizaciju svih jugoslovenskih naroda i da su se u okviru nje konstituisale buduće republike, danas države, kao i da su najveći uzleti svih pojedinačnih naroda ostvareni upravo u toj zemlji. Kako kaže Mari Žanin Čalić, Jugoslavija je bila najozbiljniji modernistički poduhvat na ovim prostorima, a sve što se dešavalo od kraja osamdesetih i što se dešava i danas, u svojoj suštini je antimodernističko i vraća nas čitav vek unazad"
Najopštiji zaključak i utisak o manifestaciji "Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10" onih koji je organizuju i realizuju je – dobro je što postoji, bez obzira na to što ponekad ne privuče onoliko publike koliko se očekuje
Pomalo tiho prolazi najveći uspeh srpskog klupskog fudbala u poslednjih nekoliko godina, kao da su već svi navikli da sa stadiona dolaze samo ružne vesti. Da li će rezultati na terenu promeniti odnose na tribinama i u upravama, i da li će fudbalsko proleće dovesti civile na stadione u Srbiji
Posle „istorijske" posete Erdogana Grčkoj odnosi između dve zemlje nisu se suštinski pomerili. Uspeh je što nije došlo do većeg skandala
"Evropa izmišlja zajednička kulturna jezgra i evropsku kulturu kroz konkurse koji podstiču međudržavne koprodukcije i prevođenje. To je saradnja per se, a ne zbog unutrašnje potrebe za spajanjem"
U Nemačkoj nakon parlamentarnih izbora tri partije ne žele da uđu u koalicionu vladu, jer bi morale da iznevere svoje principe. U Srbiji principi, partijski programi ili ideologija ne znače baš ništa
Samo dva dana pred teatralnu odluku GO SNS-a da vanrednih izbora ne bude, glavna vest postao je taj pravno-obavezujući dokument o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine kojim će Beograd biti obavezan na promenu Ustava. Ni predsedniku Srbije ni bilo kome iz vlasti ugovor između Srbije i Kosova nije nepoznanica još od pre Briselskog sporazuma, a čini se da ga je sad Vučić izvukao iz naftalina kao kakav novi uslov, kojim će pokušati da ucenjuje i Brisel i građane Srbije, pa ko pre popusti
Na korak sam bio od toga da uskratim društv. zajednici svaku pomoć koja joj pripada i od mene, kao i od svakog drugog iole razboritog i savesnog pojedinca, sad kao da mi se vraća nešto od negdašnje moje dobrohotnosti
Kako izgleda ta zamišljena medijska budućnost, dalo se zapravo i naslutiti u danima nakon briselske predstave Ane Brnabić. Aleksandar Vučić otvoreno se pobunio zbog toga što je Ivica Dačić na N1 dobio osam sekundi više od njega, Goran Vesić samo što fizički nije nasrnuo na koleginicu Maju Nikolić, "Kuriru" je ukazana milost, a nastup predsednika na TV Pinku bio je dvoiposatni monolog održan u prisustvu osoba koje rade u medijima, a koje nisu smele, uspele, želele ili umele da postave nijedno iole suvislo pitanje. Da li tako, po mišljenju Ane Brnabić, Jadranke Joksimović i Aleksandra Vučića izgleda to famozno objektivno novinarstvo? Da li je takvo medijsko okruženje ono što nas očekuje, ili bar ono čemu se vladajuća elita nada? Da li je to slika pred kojom će – kao i do sada – raznorazni evropski i svetski zvaničnici koji pohode Vučića nemo klimati glavom i praviti se da ništa ne primećuju? Da li je to ideal kojem bi trebalo da stremimo uz njihovu podršku
