Poseta sultana

Za „Vreme“ iz Soluna

Poseta Redžepa Tajipa Erdogana Grčkoj mnoge je iznenadila u trenutku kada je Turska u nekoj vrsti političke izolacije Zapada. „Novi Sultan“ je tek drugi put posetio neku od zemalja Evropske unije posle pokušaja puča u julu 2016, a ujedno je to bila i tek druga poseta nekog turskog predsednika Grčkoj od osnivanja Turske Republike 1923.

Prvi je Grčku posetio predsednik Dželal Bajar 2. decembra 1952, a posle punih 65 godina u zvaničnu posetu Grčkoj stigao je i nepredvidljivi Erdogan. Ovom dvodnevnom posetom 7. i 8. decembra Erdogan je očigledno hteo da popravi oštećeni most ka EU koristeći susednu Grčku kao odskočnu dasku, premda većina Grka u njemu vidi diktatora i megalomanskog sultana koji sanja o novom Otomanskom carstvu, a ni grčko-turski odnosi nikada nisu bili idealni.

Ove dve zemlje su često bile na ivici ratnih sukoba zbog nesuglasica oko ključnih pitanja, počev od Kipra, preko Istočnog Egeja i problema sa podvodnim granicama, do Zapadne Trakije, gde živi muslimanska manjina u Grčkoj. Grčka i Turska su, međutim, istovremeno i saveznice u NATO-u i važni trgovinski partneri, drže ključeve geopolitičke stabilnosti u istorijski nestabilnoj zoni koja se prostire od Srednjeg istoka i Istočnog Mediterana do postjugoslovenskog Balkana. Uprkos velikim istorijskim i političkim razlikama i sukobima, različitom tumačenju zajedničke istorije, postoje istovremeno duboke istorijske veze između turskog i grčkog naroda koje potiču iz zajedničkog vizantijskog i otomanskog nasleđa.

Uprkos nacionalističkom otrovu koji se s vremena na vreme prosipa na obe strane, nikada nije sasvim nestala obostrana želja da u licu onog drugog vidi svoj alter ego. Postoje mnogi zajednički interesi koji povezuju ova dva naroda i njihove zemlje, a to su pre svega bezbednost i stabilnost, ali i ekonomska saradnja u oblastima kao što su trgovina, energetika, transport, turizam, naročito u ovom periodu kada turska ekonomija grca u problemima, kad je lira potcenjena, dok se nasuprot tome grčka ekonomija oporavlja nakon višegodišnje recesije i ekonomske krize.

RANJENA ZVER: Ta saradnja je sada neophodna pre svega samom Erdoganu, koji iako na prvi pogled može delovati moćniji nego ikad, zapravo iz dana u dan gubi kredibilitet i poverenje i u zemlji i u inostranstvu. Optužuju ga za diktatorske metode i korupciju, pritisnut je uza zid i izolovan na mnogim nivoima, dok se istovremeno ponaša nepredvidljivo kao „ranjena zver“.

Zato je Atina smatrala da je sad najbolji trenutak da pozove turskog predsednika – dok je slab i u izolaciji. „Mi nikome ne zatvaramo vrata, ali ne idemo nijedan korak unazad po pitanju međunarodnog prava“, rekao je Dimitris Papadimulis, poslanik Sirize u Evropskom parlamentu i potpredsednik Evropskog parlamenta objašnjavajući Erdoganovu posetu Grčkoj. Uostalom, za Grčku sa jedanaest miliona stanovnika, susedna Turska sa 80 miliona stanovnika uvek je bila od izuzetnog značaja. Za Atinu poseta turskog predsednika nikako ne može značiti samo formalnu posetu jednog šefa države. Postoji posebna potreba da se održavaju stalni kontakti, odnosi i dijalog sa ovim susedom, mada rezultati često nisu zadovoljavajući.

REVIZIJA SPORAZUMA IZ LOZANE: Pošto je 7. decembra stigao u Atinu sa vidno pojačanim obezbeđenjem i pošto je položio venac na spomenik „nepoznatom junaku“ na trgu Sintagma, osećajući se sigurno bar malo nelagodno zbog činjenice da polovinu epigrafa na spomeniku čine imena bitaka koje je grčka vojska vodila protiv Turaka, uputio se u predsedničku palatu prolazeći ispred strogih pogleda predsedničke garde graničara, gde ga je dočekao i pozdravio predsednik Grčke Prokopis Pavlopulos.

Tu je odmah uspeo da minira svaku ideju o protokolu nametnuvši intenzivni dijalog i verbalne provokacije predsedniku Grčke po pitanju grčko-turskih razlika i to direktno pred kamerama. To nije bilo neočekivano: od prvog trenutka kad je dogovorena poseta Erdogana, svi su znali da se radi o opasnoj misiji zbog Erdoganovog eksplozivnog temperamenta koji je nakon neuspelog puča postao potpuno nepredvidljiv. Tako je na samom početku posete istakao potrebu za hitnom revizijom Sporazuma iz Lozane.

Sporazumom u Lozani koji je 24. jula 1923. potpisalo 11 zemalja, ratifikovana je razmena grčko-turskog stanovništva, pa je tako 1.300.000 grčkog pravoslavnog stanovništva iz Turske nasilno napustilo Tursku i izbeglo u Grčku, dok je oko 500.000 Muslimana po istom ključu iz Grčke otišlo u Tursku. Tim sporazumom su određene kopnene i vodene granice između dve zemlje, kao i turske granice sa svim njenim susednim zemljama. Zapravo je Sporazumom u Lozani osnovana savremena turska država.

Jedna od uredbi Sporazuma iz Lozane bilo je izuzimanje od obavezne razmene stanovništva za 150.000 grčkih pravoslavaca u Konstantinopolju, tj. Istanbulu, kao i na ostrvima Imbros i Tenedos, zajedno sa grčkom pravoslavnom Patrijaršijom u Carigradu, a isto je važilo i za 110.000 muslimana u grčkoj Zapadnoj Trakiji. Ipak, grčka manjina u Istanbulu je posle pogroma nad Grcima septembra 1955. i masovnog progona 1964. svedena na manje od 3.000 ljudi, dok se muslimanska manjina u zapadnoj Trakiji uprkos raznim problemima održala do danas i broji oko 140.000 članova.

Na tu muslimansku manjinu je mislio Erdogan, koju je pogrešno nazvao turskom iako je sastavljena od nekoliko nacija, kada je pomenuo potrebu za revizijom Sporazuma iz Lozane. Odgovor grčkog rukovodstva je bio jasan: Sporazum iz Lozane je nepromenjiv. Prilično oštrim diplomatskim jezikom grčki premijer Aleksis Cipras podsetio je Erdogana da se međunarodni sporazumi ne diraju i da je on, Erdogan, jednostavno i ljubazno pozvan u goste u jednu evropsku suverenu, demokratsku i pravnu državu koja poštuje i štiti prava i slobode svojih građana. Na to su Erdogana podsetili i Stejt department i Berlin odbacujući svaki razgovor o Sporazumu iz Lozane.

PUČISTI U GRČKOJ: Cipras je podsetio Erdogana na otvorenu ranu kiparskog problema rekavši da on, Cipras, ima danas 43 godine i da „43 godine ovo pitanje ostaje otvoreno, jer je pre 43 godine došlo do ilegalne invazije turske vojske u severni deo Kipra“. A kada je predsednik Erdogan pozvao na deportaciju deset turskih oficira, pučista, koji se nalaze u grčkim zatvorima, Cipras je odgovorio da grčka demokratija, doduše, prezire pučiste, ali da u jednoj republici mora da postoji jasna razlika između vlasti i sudstva, te da je sudstvo nezavisno, pa prema tome niko nema pravo da se meša u njegov rad i odluke. Grčki sudovi su presudili da ovi ljudi ne treba da budu deportovani u Tursku jer smatraju da tamo neće imati pravedno suđenje, da bi bili mučeni i maltretirani.

To se nije dopalo Erdoganu pa je govorio o „političkim razlozima“, na šta mu je odgovorio predsednik udruženja grčkih sudija koji je rekao da se u Turskoj trenutno 4000 sudija bez suđenja nalazi u zatvoru i da ne znaju čak ni koja im je optužba i da „Erdoganovi stavovi reflektuju kulturu Istoka“. Treba napomenuti da u Grčkoj trenutno živi nekoliko hiljada turskih političkih izbeglica, većinom kurdskog porekla, uglavnom levičara, a posle puča 2016. njima se pridružilo još dve hiljade kemalista ili levičarskih disidenata zbog straha od progona Erdoganovog režima. U poslednje vreme mnogi turski biznismeni kupuju kuće u Grčkoj iz straha od sve veće nestabilnosti u Turskoj.

SULTAN U JAGNJEĆEM RUHU: Posle svega toga, Erdogan je u kontaktu sa Ciprasom snizio ton rekavši da Turska „ne baca oko na tuđe teritorije“, kako „ je on obavezan da poštuje Sporazum u Lozani“ i kako želi da ima prijateljske odnose i dobru saradnju sa Grčkom. Tada je postalo jasno da je to što je rekao u Atini bilo više u funkciji „liderskog šou programa“ na evropskom tlu sa namerom da pošalje „poruku moći“ turskim kemalistima, ali i Trampu i Merkelovoj čiju je podršku izgubio.

U tom smislu mu je bilo izuzetno korisno da dovede u pitanje Sporazum iz Lozane, gledajući više prema zapaljenom Srednjem istoku, nego prema Egeju i Trakiji. Hteo je da pogodi u centar turske kemaliste i da se dodvori svojim nacionalističkim biračima, a na Zapad da pošalje poruku povodom dešavanja u Siriji i Iraku, pošto su i granice sa tim zemljama takođe obuhvaćene Sporazumom u Lozani. Pozivajući se, na kraju, na pitanja muslimanske manjine u zapadnoj Trakiji kao i muslimanske „dijaspore“ na Balkanu i u Evropi, on je želeo da se umili i svojoj stranci, koja se posebno bavi religijskim temama i pitanjima muslimanskog identiteta.

Grčka vlada je odgovarajući na napade opozicije da je Erdoganova poseta bila greška, ovu posetu ocenila pozitivno. Zamenik ministra inostranih poslova Jorgos Katrugalos je izjavio da „moramo da se bavimo nagomilanom napetosti i da spustimo ton u našim bilateralnim odnosima“. Govorilo se o novom, pozitivnom, dinamičnom početku, kao i o novoj stranici u grčko-turskim odnosima, pod uslovom poštovanja međunarodnog prava i dobrih komšijskih odnosa, budući da je Grčka čvrsto podržala kandidaturu Turske za članstvo u EU, te da bi volela da bude „vrata“ i „prozor“ Turske prema Evropi.

Na praktičnom nivou dve strane su odlučile da nastave razgovore o Merama za izgradnju poverenja u Egejskom moru, Istraživačke razgovore o ostrvskim i podmorskim granicama i oko pomoći dvema stranama na Kipru za pravedno i održivo rešenje problema, kako bi se Kipar opet ujedinio barem u federaciju. Takođe su se složili oko novih mera za saradnju u okviru sporazuma EU i Turske, koje će pomoći da se grčka ostrva oslobode izbeglica. U izbegličkoj krizi su i Turska i Grčka žrtve jer nose teret izbeglica za celu Evropu.

Erdogan je tim povodom naglasio da je Evropa obećala Turskoj 3 milijarde evra za pomoć u izbegličkoj krizi, ali je do sada dala samo 850 miliona međunarodnoj humanitarnoj organizaciji Crveni polumesec. Donete su odluke o čitavom nizu projekata, kao što je gradnja brze železničke pruge između Soluna i Istanbula, brodske veze između Soluna i Smirne, izgradnju drugog mosta na Evrosu (reka Marica), izgradnju novih gasovoda koji će preko Turske i Grčke prenositi azerbejdžanski, iranski i ruski gas ka Evropi i čitav niz državnih projekata i poslovnih investicija, jer nas „poslovi zbližavaju“.

KOD MUSLIMANA U TRAKIJI: Erdogan je iz Atine odleteo u Komotini, u Zapadnu Trakiju gde živi oko 140.000 grčkih građana muslimanske veroispovesti, što je 38 odsto ukupnog stanovništva Zapadne Trakije. Ova manjina je jedna od tzv. siročadi Otomanskog carstva, pošto nije nacionalno objedinjena, nego se sastoji od tri nacionalne manjine: Turaka, Pomaka i Roma. Turski predsednik ovu manjinu uvek naziva „turska manjina“, a njene članove „homonacionalne“, ignorišući činjenicu da npr. Pomaci, koji čine 30 odsto te muslimanske manjine, govore bugarski.

Tamo se Erdogan pomolio u džamiji Kir Mahale, a u nastavku je održao govor u muslimanskoj gimnaziji Dželal Majar pred stotinama grčkih muslimana koji su burno aplaudirali kada im je rekao da „kao grčki građani nemaju čega da se boje“, te da je „Grčka jaka država i da mora da nalazi rešenja za sve svoje građane“. „Izabrali ste četiri poslanika i treba preko njih da se borite za svoja prava. Probaćemo da ojačamo saradnju sa Grčkom, a vi ćete biti naš most“, rekao je Erdogan. Sam je priznao „greške iz prošlosti“ koje je turska država počinila u odnosu na Grke u Istanbulu, ali kojima su date „odgovarajuće odštete“; naglasio je da je tražio od grčkih vlasti da poštuju prava muslimanske manjine.

Na kraju ove „istorijske posete“ ispostavilo se da nisu bile tačne procene analitičara koje su govorile da je Erdogan došao u Grčku kako bi postavio most ka Evropi. Očekivalo se da će na grčkoj pozornici iskoristiti priliku da izađe iz izolacije i, govoreći sa evropskog tla, pokušati da obnovi trenutno problematičnu vezu sa Evropom. Erdogan nije napravio nijedan suštinski iskorak prema Evropi, čak ni što se ekonomije tiče. Sa svoje strane, izgleda da ni Grčka nije mnogo profitirala u poboljšanju političke klime sa Turskom, osim što je Cipras uspeo da skreše Erdoganu u lice neke za njega nelagodne istine. Uostalom, za tango je potrebno dvoje.