Veslo našeg kormilara

Vreme je za spektakl! Ponovo se domaće i strane televizije nadmeću u eksploataciji nacionalne drame sa Miloševićem u glavnoj ulozi. Pošto smo ostali uskraćeni za snimak hapšenja, počeo je lov na direktan prenos izručenja. Nova vlast nije od velike pomoći jer krije datum i program ove manifestacije, pa ćemo po svoj prilici samo zamišljati detalje rastanka od Vođe. Štampa , za razliku od televizije, ne mora da se drži vidljivih činjenica i može lakše da pusti mašti na volju. Neverovatna je količina mitologije koja medijski prati Miloševića – poput priče da je u zatvoru tražio otrov, ili vrhunskog duhovnika. Kad ga budu pakovali u avion, doviknuće sa lisicama na rukama – da mu čuvamo Jugoslaviju.

U celoj ovoj halabuci oko ekstradicije, kolektivne i lične krivice, malo ljudi je obratilo pažnju na intervju sa Sonjom Savić, emitovan kasno noću na Drugom programu RTS-a. Da podsetim, na drugom programu danju teku beskrajni skupštinski prenosi, a noću snimci čuvenih opera. Ni jedno ni drugo naš čovek ne gleda bez preke potrebe, ili velike dosade. U određenom smislu, drugi program je totalno alternativne provinijencije – pravo mesto za jednu od naših najvećih umetnica. Bez dlake na jeziku, rezignirana poslednjom decenijom u Srbiji, Sonja je iz pozicije svedoka ispričala priču o razočaranju. Nije samo politika bila oblast kontaminirana zlom – čuli smo priče o ljudima i događajima iz umetnosti i kulture koji su jedan za drugim postajali poltroni, sumnjivi biznismeni i mediokriteti. Zlatne osamdesete (koje izgleda nisu bile toliko zlatne) smenile su gladne devedesete u kojima su se neki snašli – a neki ostali gladni. Emisije poput ove možda predstavljaju obrazac za toliko pominjano suočavanje sa novijom prošlošću, za razliku od, recimo, deset sekundi kajanja koje je Milorad Vučelić dozvolio sebi u emisiji „Klopka“ na TV Pinku. Tačno toliko se Vučela kajao zbog emitovanja priloga o izbeglicama iz Krajine u 18. minutu Dnevnika RTS-a.

Jedan od onih koji su se snašli, bivši medijski savetnik porodice Milošević a pre toga inovator na polju televizije, jeste gospodin Stanko Crnobrnja. I njega se Sonja Savić setila u svom intervjuu, a ja sam ga nekoliko dana kasnije prepoznao u režiji Festivala u Budvi. Uzor festivala je već godinama San Remo, i spolja je sve izgledalo veoma luksuzno. Problem nastaje kad naši zapevaju, ili zapjevaju, zavisno iz koje je republike takmičar. Program su činili crnogorski hotelijerski pjevači (podržani domaćom publikom), srbijanski šlageristi i nekoliko gostiju iz bivših republika. Žiri je takođe bio internacionalan jer se, iz meni neobjašnjivih razloga, telefonom uključivao Bruno Langer iz Pule. Najgora stavka programa svakako su bili voditelji – srbijanski par (Voja Nedeljković i Mina Lazarević – popularna Čupka) i crnogorski par, čija imena nisam uspeo da zapamtim. Pesme su se najavljivale sedećki, voditeljski šlagvort svodio se isključivo na pošalice inspirisane imenom pesme ili izvođača. Ispalo je, da osim nekoliko golih butina i smelih dekoltea, nit je bilo pesama niti voditelja da ispune raskošnu scenografiju. Glasanje žirija izgledalo je konfuzno – ali to je nekako normalno na svim izborima na Balkanu. Pobedio je (u kategoriji pop numere) Saša Vasić, a pesma nosi psihodeličan naziv „Ko lijana“ (bez Tarzana).

I tako, dok se Slobi uzima mera i pakuju koferi, Podrinje je uništila katastrofalna poplava. U emisiji „Ovo je Srbija“ reporterka iz šabačkog studija snimala je izbezumljene ljude koji su bežali pred bujicom. Njih ne zanimaju ni radikali u Skupštini, ni Sloba, ni lijane. Pitaju se da li će im neko priteći u pomoć. I zaista, uskoro sam video istorijski snimak čamca u kojem je premijer obišao postradala područja, a veslao je odsečno vojnički – gospodin Perišić. Na pamet mi je pala čuvena rečenica iz jedne od omiljenih TV serija: „Ne boj se, Mikula Mali, di su vrata – tu su i prozori, uvik se nađe neki izlaz…“