U pitanju su deca

Posle više od decenije propadanja, naše društvo postalo je u velikoj meri društvo slabih i nemoćnih, rezervisanih i obeshrabrenih.

Veliki broj ljudi koji su bili spremni da se društveno angažuju, ohrabren 5. oktobrom i svime što je on predstavljao, suočen s teškom situacijom, sada odustaje. Stvoreno je mnogo posmatrača sopstvene sudbine.

Velike političke teme oko kojih se, nažalost, sporimo ne smeju nikako biti prepreka da se na najozbiljniji način počnu rešavati socijalni problemi. U obraćanju pažnje na probleme socijalno ugroženih kategorija društva, u situaciji kakva je naša, leži ključ poverenja između vlasti i građana.

Sva istraživanja pokazuju da je na lestvici strahova od kojih pate građani Srbije najizraženiji onaj koji se tiče njihovog uverenja da društvo nije u stanju da im pruži elementarnu zaštitu u situaciji kada su bolesni oni ili neko od njihovih najbližih. Građanska osetljivost je najjača kada su u pitanju deca. Bez obzira na taj podatak, interes svakog ozbiljnog društva morao bi da bude briga o deci i njihovom zdravlju, a demonstriranje te brige u praksi pokazuje ozbiljnost jedne vlasti u nameri da deluje dugoročno i korisno.

Aktuelna rasprava o stanju u bolnici za decu u Tiršovoj treba da bude samo povod za najozbiljnije suočavanje s teškim problemima u zdravstvenoj zaštiti dece u celoj zemlji. Kakva god da je, ona je sjajna u poređenju s mnogim dečjim odeljenjima u zdravstvenim centrima u unutrašnjosti.

Predlog je, dakle, da se formira mešovito telo od predstavnika vlade i nevladinih organizacija, kao i predstavnika strukovnih udruženja, sa zadatkom da pre svega napravi zdravstveni karton dece u Srbiji, kao i precizan opis stanja zdravstva u toj oblasti. U njegovoj nadležnosti bilo bi i uspostavljanje i kontrola fonda koji bi se punio donacijama i dobrovoljnim prilozima pojedinaca i institucija. Takvo telo ustanovilo bi strategiju popravljanja stanja u dečjoj zaštiti na osnovu artikulisanih izvodljivih standarda.

Iako ovakav predlog može zvučati kao predlog u nekoj novoj centralizaciji, verujem da je takav pristup neophodan zbog kontrole sprovođenja usvojene strategije i sprečavanja zloupotrebe sredstava iz fonda. Ozbiljnim delovanjem takvog tela posle određenog vremena broj donatora bi sigurno porastao, strani partneri pokazali bi veću zainteresovanost, a vlada bi pokazala hrabrost i spremnost za suočavanje s najtežim društvenim problemima.

Bila bi to idealna prilika i za Crkvu da se iskaže u solidarnosti i milosrđu i da na konkretnom zadatku dokaže svoju misiju u društvu u kome otvoreno teži da povrati autoritet.