Teror

Teror je reč koja prosto svako malo vaskrsava u svakom novogovoru, dok je horor prešao u sferu zabave i tu se dobro, takoreći održivo, drži.

Teror je reč koja izvorno znači samo veliki strah, a sad služi političkom zastrašivanju. To je ime politike zastrašivanja protivnika režima, u dva veka od francuskog do ruskog revolucionarnog terora – kada se pojam koristio hladno i precizno, kao i tehnika istrebljivanja reakcionarnih snaga. Teror je nekako postao sinonim za revolucionarno ponašanje, naročito tokom ruskog otpora intervenciji demokratskih sila sveta 1918-1922. Kad je taj politički pojam – a ne teror sam – izgubio na težini i smislu, u novogovor je uveden „beli“ teror, ali nekako uvek izazvan a ne sam po sebi i za sebe poželjan. To mu je najnovogovorskija osobina, uključujući i ovaj rat protiv terora i terorizma koji svakog dana u svakom pogledu i na svakom mestu napreduje u svakom smislu i na sve strane. Šireći teror i terorizam, zar treba reći.

E, sad, terorizam je sistematsko korišćenje terora koje, međutim, u međunarodnom pravu nije definisano. Pre tridesetak godina, dakle u vreme eksplozije „međunarodnog terorizma“, kongres Interpola održan u Beogradu nije prihvatio predlog da se delo terorizma – umesto političkog prepucavanja velikih sila da se radi o borbi za slobodu po jednima, ili čistom banditizmu po drugima, ili nešto treće po trećima – razloži na krivična dela koja svi priznaju a svi zakoni poznaju: otmicu, ugrožavanje života i imovine, ubistvo s predumišljajem, ucenu… Jok, nije prošlo.

Od kako smo uvedeni u ovaj rat s terorizmom, pokušava se i s uvođenjem razlikovanja terora kao legalnog metoda represije od terorizma kao političkog programa gubitnika, što može da pije vodu samo tim teoretičarima i njihovim sponzorima, da dalje ne objašnjavamo. Dron u Pakistanu bolji je od Staljinovog metka u potiljak? Veličina terorizma se meri razlikom između pijačne kasapnice i „kolateralne štete“? Od genocida do izvinjenja?

Teror i horor su, inače, latinski prevodi grčkog fobos i deimos, straha i užasa, pratilaca Aresa iliti Marsa, boga rata. I Seren Kjerkegor na njih misli kad piše Strah i trepet. Samo što je, za razliku od terora, horor postao benigna trgovačka marka: najčešći je u reklamama, filmskim programima, kompjuterskim igricama, stvar koja izaziva poželjno osećanje straha, šoka, iznenađenja i slatke drhtavice.

U koži američkog pukovnika Valtera E. Kurca Marlon Brando priča o tome kako je njegova jedinica vakcinisala decu nekog vijetnamskog sela, da bi sutra na putu našla brdo odsečenih, vakcinisanih dečjih ruku. To je Apokalipsa sad ili Srce tame, kako god. Samo je neko nije gledao, bar ne na vreme.

„Užas, užas“, kaže Brando/Kurc. A mogli bi i mi.