Sredstvo plaćanja

U školi, koju smo počinjali svakog septembra, podšišani i dobro izribani od letnje štroke, kad bi nas „pitali za ocenu“, odgovarali bismo da će To u komunizmu biti ukinuto u korist zadovoljenja načela „svakome prema potrebama“.

U slobodno vreme, u koje je u jeziku do izražaja dolazila naša sklonost ka devijantnom ponašanju, koristili smo mnogo izraza za To, o čemu ima tragova i u knjigama (Rečnik žargona, Dragoslav Andrić, staro izdanje, iz 1976).

Novac smo nazivali: katranica, pilke, pilove, pinjave, rgjinke, ronjke, tranja, tranjci, fole, đenge, đengi, lova, šoder, orasi, šuške, gaža, vula, genga, zeleniš, zelje, lov, penezi, penjez, riba, tuna, dženga, dženge, šader, šoder, vaške, lovinđer, lovina, pljuga, prljav veš, repa, riba, seno, slama, ulog, ulje, gold, lovijana, lovijanović, kamen, špica, grandić.

Gomila novca je bila – egrela, lovina i klopa. Novac ostavljen na sigurno mesto je bio – gut.

Mesto gde ima novca zvali smo Amerika.

U ovo monetarističko vreme tom sirotinjskom jezikotvoračkom vatrometu, dodat je tek poneki izraz kao „uglaviti šemu“ (zaraditi novac). Ovaj tekst ne nastaje zbog toga da se prebacuje deci, što stariji često čine, već zbog društvene obaveze da se slikovitim jezikom da psihološka podrška našim pregovaračima koji dočekuju delegaciju MMF-a da bi m tražili pozajmicu.

Teško da će i oni od našeg truda imati koristi. Šta će biti ako ih tekst zavede, pa umesto: „Možete li da nam pozajmite malo novca?“, izgovore ono: „Imaš li malo prljavog veša?“ ili: „Kupio sam novu mašnu!“ Pa još, ako im ovi odgovore: „Hoću, boli me…“, kao što često govore oni koji pozajmljuju, ovi naši će morati da im uzvrate da su „štekare“, likovi koji imaju čudan običaj da i pored gomile keša u svom novčaniku, odbijaju da ga daju drugima, pa makar i da se istale za nešto, a kamoli da se otvore, ili časte.

I!?