Spojlovanje

„Drugari, nema spojlovanja… Prozivke, uvrede, sve može, ali izbegavajmo spojlovanje.“

„Š’a ti je to spojlovanje?“

„Odavanje preokreta u zapletu filma.“

I, eto, sad znate: spojlovali smo rešenje priče o novogovorskom spojlovanju pre nego što je čitalac počeo da se za to interesuje.

Pa, pitanje: da li ljudi koji pročitaju, na istom već citiranom internet mestu, da je „film spektakularno tragičan, što je ključno za celokupan utisak: Leon gine na kraju, ali ne pre nego što raznese Gerija Oldmana u ulozi života i najvećeg šupka u istoriji korumpiranih snaga reda“ ne idu u bioskop? Ne, obrnuto, krenu da ga vide.

Uvreženo je mišljenje da stvari čitamo i/ili gledamo ne želeći da unapred znamo njihov kraj. Kao, baš pričam vic i neka budala – u ovom slučaju spojler – odmah saopšti poentu („A za beganje baterije imaš!“). Ili oni koji na trećini filma odustaju od gledanja ako procene da radnja vodi hepiendu ili tragičnom raspletu, očekivanom i poznatom kraju, pa izađu iz priče. Međutim, ima i druga strana: oni koji u knjizi prvo pročitaju poslednju stranicu, pa tek onda počinju da čitaju, sa uživanjem.

Dakle, spojleri ne spojluju priče, već pojačavaju uživanje u njima. Bar tako kaže jedno novo psihološko istraživanje Kalifornijskog univerziteta. Ispitanicima je na čitanje ponuđeno 12 kratkih priča koje su potpisali i likovi klase jednog Džona Apdajka, Antona Pavloviča Čehova, Agate Kristi ili Rejmonda Karvera – sa ili bez uvodnog pasusa sa informacijom o zapletu i raspletu.

Pokazalo se da čitaoci više vole priče čiji im je kraj unapred saopšten.

Samo je Čehovljeva „Opklada“ izdržala probu: više su uživali ne znajući njen kraj. Kao ni vi i ja, uostalom.

Istraživanje se nije bavilo razlozima zbog kojih ljudi više vole da znaju kako će se nešto završiti, ali su istraživači skloni neobaveznom zaključku da je u umetničkom stvaranju zaplet pitanje zanata, a stvarna vrednost priče u pripovedačkoj moći autora.

Kolateralna potvrda ovog otkrića je činjenica da se poznate priče čitaju i pročitavaju s nesmanjenim zadovoljstvom, kao što se omiljeni film može ponovo gledati s nesmanjenim zadovoljstvom.

Apokalipsa sad, na primer. Ko će da mi unapred ispriča njen kraj?