Saobraćaj
Mračna strana trotineta
Anonimne prijave
Hajka i na tužioca
„Drugari, nema spojlovanja… Prozivke, uvrede, sve može, ali izbegavajmo spojlovanje.“
„Š’a ti je to spojlovanje?“
„Odavanje preokreta u zapletu filma.“
I, eto, sad znate: spojlovali smo rešenje priče o novogovorskom spojlovanju pre nego što je čitalac počeo da se za to interesuje.
Pa, pitanje: da li ljudi koji pročitaju, na istom već citiranom internet mestu, da je „film spektakularno tragičan, što je ključno za celokupan utisak: Leon gine na kraju, ali ne pre nego što raznese Gerija Oldmana u ulozi života i najvećeg šupka u istoriji korumpiranih snaga reda“ ne idu u bioskop? Ne, obrnuto, krenu da ga vide.
Uvreženo je mišljenje da stvari čitamo i/ili gledamo ne želeći da unapred znamo njihov kraj. Kao, baš pričam vic i neka budala – u ovom slučaju spojler – odmah saopšti poentu („A za beganje baterije imaš!“). Ili oni koji na trećini filma odustaju od gledanja ako procene da radnja vodi hepiendu ili tragičnom raspletu, očekivanom i poznatom kraju, pa izađu iz priče. Međutim, ima i druga strana: oni koji u knjizi prvo pročitaju poslednju stranicu, pa tek onda počinju da čitaju, sa uživanjem.
Dakle, spojleri ne spojluju priče, već pojačavaju uživanje u njima. Bar tako kaže jedno novo psihološko istraživanje Kalifornijskog univerziteta. Ispitanicima je na čitanje ponuđeno 12 kratkih priča koje su potpisali i likovi klase jednog Džona Apdajka, Antona Pavloviča Čehova, Agate Kristi ili Rejmonda Karvera – sa ili bez uvodnog pasusa sa informacijom o zapletu i raspletu.
Pokazalo se da čitaoci više vole priče čiji im je kraj unapred saopšten.
Samo je Čehovljeva „Opklada“ izdržala probu: više su uživali ne znajući njen kraj. Kao ni vi i ja, uostalom.
Istraživanje se nije bavilo razlozima zbog kojih ljudi više vole da znaju kako će se nešto završiti, ali su istraživači skloni neobaveznom zaključku da je u umetničkom stvaranju zaplet pitanje zanata, a stvarna vrednost priče u pripovedačkoj moći autora.
Kolateralna potvrda ovog otkrića je činjenica da se poznate priče čitaju i pročitavaju s nesmanjenim zadovoljstvom, kao što se omiljeni film može ponovo gledati s nesmanjenim zadovoljstvom.
Apokalipsa sad, na primer. Ko će da mi unapred ispriča njen kraj?
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
