Šesetosmaš

Trećeg juna 1968. ujutru poslalo me je na regrutni specijalistički pregled zbog „mladalačkog šuma“ na srcu. Majstor od autobusa stao je negde kod zgrade novobeogradske opštine. Dalje se nije moglo: na železničkom nasipu i kod podvožnjaka stajala je policija, ne baš zaposlena, više onako. Videla se i u ono vreme nezamisliva slika brda cipela, čarapa, torbica… U ogromnim količinama.

Podvožnjak sam ponovo video kad su ga bageri iskopali iz peska gotovo tri decenije posle, pri gradnji nekog novobeogradskog biznis centra. Onako go na pesku, ličio je na okamenjenu školjku. Ideju da ga – pleksiglasom pokrivenog zajedno sa zgradom SIV-a koja se danas zove Palata Srbija – zamrznu i naplaćuju ulaz kao u muzej nisam ostvario.

Šesetosmaš je danas, ako se uopšte čuje, sinonim za budalu, gubitnika matorca sa uspomenama ili samo matorca… Što je u redu i sasvim tačno, bar što se mene tiče. Liči.

Budimo realni, tražimo nemoguće je parola šesetosmaša kojoj se svaki sistem podsmeva ili je, još češće, ignoriše. Dobar deo drugih parola je sažvakan, svaren i marketinški upotrebljen. Danas je većem delu sveta nerazumljiva poruka: „Ja sam marksista, Gručova struja“, ali su vladajuće klase razumele poruku da je svaki miran vikend beskrajno krvaviji od četiri nedelje revolucije. Zato rade na unapređenju vikenda.

Zbog onoga čega danas nema, šesetosma je važna godina. Sa obe strane gvozdene zavese koju su na svet spustila braća Vinston i Josif, klinci su se nekako setili da je bolje voditi ljubav nego rat, duvati travu nego trubu, da policajac spava u svakom od nas i valja ga ubiti, da je uzrok svim ratovima, pobunama i nepravdama vlasničko pravo i da boga, ako postoji, valja osloboditi…

Ono što se u svetu i ovde događalo maja i juna 1968. danas je nešto kao jedan u istoriji poraza svakog spontanog pokreta.

To je tačno, i to je u redu. Iz poraza se uči. Generacija koja ne počne svoje gibanje i ne doživi svoj poraz ništa neće znati. A može da se zove kako hoće.