Puj spas…?

Pitanje staro koliko i izbori u Srbiji: da li pljuvanje po vlasti i protivkandidatima daje dobre izborne rezultate? Predlažem da odgovor potražimo tamo gde je prvi put izrečeno da ima nešto trulo u državi – Danskoj, doduše, a ne svojoj (što ne umanjuje kritiku, samo govori o oprezu kritičara). Kampanja koja je Tonija Blera dovela na vlast obraćala se apstinentima slikom protivkandidata kojem je montirana prepoznatljiva frizura Čelične lejdi, i sloganom: Ako vi ne izađete (na izbore) oni će da uđu (u vladu). A ista ta Čelična lejdi postala je premijer baš zahvaljujući kampanji kojom je oštro kritikovala vladajuću partiju, ironično se osvrćući na ime (labour – radnička klasa). Uz slogan: Labour doesn’t work (Radnička klasa ne radi, ali i: Laburizam ne funkcioniše) prikazani su dugi redovi ispred zavoda za zapošljavanje.

Dakle, niti je svaka kritika obavezno i pljuvačina, niti je svaka pljuvačina – stvarna kritika. A ako se već upuštate u to, bolje bi vam bilo da ste vični jer – nisu ni svi sposobni da pljunu. Ponekome se desi da se zaleti da nekoga zapljune, ali se nesrećno odrazi pa mu šlajmara ostane na bradi. U marketingu se to zove: odnosi s javnošću i, ma koliko nama to čudno zvučalo, postoje zemlje u kojima vaša politička karijera, kao i vaš biznis, umnogome zavise od mišljenja javnosti pa bi vam bolje bilo da se pridržavate „politički korektnih“ stavova. Politička korektnost podrazumeva da naglasite kako vaša krema za lice nije testirana na životinjama, da u vašem filmu obavezno pozitivca igra i jedan Crnac (politički korektno: Afroamerikanac), da se ne izražavate pogrdno o homoseksualcima (politički korektno: gej)… I to ne zato što „nije teško biti fin“, već da vas ne bi prozvalo (i eventualno tužilo) neko društvo za zaštitu životinja, čovekove sredine, ljudskih prava… Zbog toga bi vam opala popularnost, ljudi bi bojkotovali vaš proizvod, prodaja bi stala, profit se istopio, glasovi prešli u protivnički tabor… Jedino gore od toga je da pokušate da se vadite pričom kako su vas baš svi pogrešno razumeli (drugim rečima: glupi su) – jer to znači da opet potcenjujete snagu javnog mnjenja. Pa i Klinton je na kraju ipak morao da se izvini što je lagao i bio grešan. I taman kad sam se ponadala da bi „ta teška strana reč: izvini“ mogla da se omakne i nekom od naših, Vojska je povlačenje zahteva za vraćanje odštete objasnila dogovorom s predsednikom, čime je legalna i legitimna presuda tek tako proglašena nevažećom, ali ne i pogrešnom.

Može li i kod nas da zavlada strah od javnog mnjenja? I pravilo da „ako ti jedan čovek kaže da si magarac, ne obaziri se; ako ti to i drugi kaže – proveri da nemaš rep, ako ti i treći kaže da si magarac – kupi samar“. Kakav biste pljuc dodelili tom predlogu: „Pu-pu, daleko bilo!“ ili „Puj, spas za sve nas!“? Ako glasate za ovo drugo, nema nam druge nego da pljunemo – u šake i počnemo da se ponašamo kao javnost do čijeg mišljenja mora da se drži.