Čukarički rukavac
Pomor ribe fekalijama
Saobraćaj
Mračna strana trotineta
U Srbiji 700.000 ljudi radi na crno, 100.000 ne prima platu, mnogi rade za minimalac, ili čak i bez plate, bez zdravstvenog i penzionog osiguranja – što ih marginalizuje i čini socijalno nesigurnim – pod objedinjujućim nazivom prekarijat, piše u ovogodišnjem izveštaju Helsinškog odbora u Srbiji.
Engleski profesor sa Univerziteta Bath, Gaj Stending, autor knjige Precariat – New Dangerous Class (2011) piše kako su neoliberalne politike dovele do toga da rastući broj ljudi širom sveta radi prekarno (precariously), privremeno, u seriji kratkoročnih poslova, bez resursa za stabilan profesionalni identitet, bez stabilne socijalne zaštite i regulacije. Na različitim jezicima zovu ih precariedad, précarité, precarietà…
Zahvaljujući tome što su neoliberalne reforme posle 1970-ih ojačale pregovaračku poziciju poslodavaca, veliki deo populacije (radnici u uslugama, mladi, žene i imigranti) podvrgnut je i fleskibilnoj eksploataciji, fleksploataciji (flexploitation).
Po drugoj školi mišljenja, u postfordističko doba dominira nestandardna zaposlenost (prekarijat), za razliku od perioda posle industrijske revolucije kada je kontingent zaposlene radne snage (proleterijata) bio konstantan.
U Zapadnoj Evropi, između četvrtine i trećine radne snage radi po privremenim ili part–time ugovorima, a najviše u Velikoj Britaniji, Holandiji, Španiji i Italiji.
Prekaritima se inače označavaju dve udaljene i potencijalno sukobljene kategorije radnika u postindustrijskim privredama: „insajderi“ („ružičaste kragne“ u maloprodaji i uslugama, čistači, domari itd.), ali i „autsajderi“ u menadžerskoj literaturi, naročito promovisana malobrojnija kreativna klasa mladih individualističkih talenata, angažovanih u informacionoj ekonomiji velikih gradova širom sveta.
Profesor Stending smatra da je prekarijat povišeno frustriran i opasan – zato što u društvu, za razliku od stalno zaposlenih i sindikalno organizovanih, „nema glas“, a i osetljiv je na sirenski zov ekstremnih partija.
Da li prekariti dižu glas? Zasad, karnevalski.
U 2001. u italijanskim antiglobalističkim mrežama za Prvi maj je upućivan međunarodni poziv za spasavanje nesigurne generacije (generazione precaria), a 2004. aktivisti u Barseloni su nosili ikone sveca koga zovu San Precario.
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
