Čukarički rukavac
Pomor ribe fekalijama
Saobraćaj
Mračna strana trotineta
U Srbiji 700.000 ljudi radi na crno, 100.000 ne prima platu, mnogi rade za minimalac, ili čak i bez plate, bez zdravstvenog i penzionog osiguranja – što ih marginalizuje i čini socijalno nesigurnim – pod objedinjujućim nazivom prekarijat, piše u ovogodišnjem izveštaju Helsinškog odbora u Srbiji.
Engleski profesor sa Univerziteta Bath, Gaj Stending, autor knjige Precariat – New Dangerous Class (2011) piše kako su neoliberalne politike dovele do toga da rastući broj ljudi širom sveta radi prekarno (precariously), privremeno, u seriji kratkoročnih poslova, bez resursa za stabilan profesionalni identitet, bez stabilne socijalne zaštite i regulacije. Na različitim jezicima zovu ih precariedad, précarité, precarietà…
Zahvaljujući tome što su neoliberalne reforme posle 1970-ih ojačale pregovaračku poziciju poslodavaca, veliki deo populacije (radnici u uslugama, mladi, žene i imigranti) podvrgnut je i fleskibilnoj eksploataciji, fleksploataciji (flexploitation).
Po drugoj školi mišljenja, u postfordističko doba dominira nestandardna zaposlenost (prekarijat), za razliku od perioda posle industrijske revolucije kada je kontingent zaposlene radne snage (proleterijata) bio konstantan.
U Zapadnoj Evropi, između četvrtine i trećine radne snage radi po privremenim ili part–time ugovorima, a najviše u Velikoj Britaniji, Holandiji, Španiji i Italiji.
Prekaritima se inače označavaju dve udaljene i potencijalno sukobljene kategorije radnika u postindustrijskim privredama: „insajderi“ („ružičaste kragne“ u maloprodaji i uslugama, čistači, domari itd.), ali i „autsajderi“ u menadžerskoj literaturi, naročito promovisana malobrojnija kreativna klasa mladih individualističkih talenata, angažovanih u informacionoj ekonomiji velikih gradova širom sveta.
Profesor Stending smatra da je prekarijat povišeno frustriran i opasan – zato što u društvu, za razliku od stalno zaposlenih i sindikalno organizovanih, „nema glas“, a i osetljiv je na sirenski zov ekstremnih partija.
Da li prekariti dižu glas? Zasad, karnevalski.
U 2001. u italijanskim antiglobalističkim mrežama za Prvi maj je upućivan međunarodni poziv za spasavanje nesigurne generacije (generazione precaria), a 2004. aktivisti u Barseloni su nosili ikone sveca koga zovu San Precario.
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
