Pred sudom pravde

U Palati mira u Hagu počela je rasprava o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, od 17. februara 2008. To pitanje je Međunarodnom sudu pravde (MSP) 8. oktobra 2008. godine uputila Generalna skupština UN-a, na inicijativu Srbije. U srpskom političkom miljeu je, inače, vođena duga pravno-politička polemika o tome da li je bolje da Srbija tuži neku od članica koje su priznale nezavisnost Kosova, ili da se traži savetodavno mišljenje suda. Neke od uticajnih zapadnih država koje su priznale Kosovo, pre toga su vršile pritisak na Srbiju da povuče inicijativu, a vođena je i velika diplomatska bitka pre glasanja u Generalnoj skupštini. Rezultat je bio utešan za srpsku stranu – 77:6:74 (77 „za“, 6 protiv, 74 uzdržana). Do sada su tu nezavisnost priznale 63 od 192 članice Ujedinjenih nacija.

foto: reuters

Neki mediji taj proces nazivaju i procesom veka, i zato što će pravno mišljenje izneti predstavnici čak 28 država, među kojima i pet stalnih članica Saveta bezbednosti.

Pretpostavlja se da će stavove slične srpskim o odbrani međunarodnog prava izneti predstavnici Kine, Rusije, Španije, Rumunije, Argentine, Azerbejdžana, Belorusije, Bolivije, Brazila, Burundija, Kipra, Venecuele i Vijetnama.

Za nezavisnost Kosova biće: SAD, Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Albanija, Holandija, Norveška, Hrvatska, Austrija, Bugarska, Saudijska Arabija, Bahrein, Danska, Finska i Jordan.

Saslušanja će trajati do 11. decembra, a onda će 15 sudija MSP-a, polovinom 2010. godine, doneti savetodavno mišljenje. Pojedine sudije mogu da izdvojeno saopšte svoj stav.

Poštovanje savetodavnog mišljenja suda nije obavezno, ali se pretpostavlja da se bar organi UN-a o njega ne mogu oglušiti. Međunarodni sud pravde, koji nazivaju i Svetski sud, osnovan je 1945, kao naslednik Stalnog suda za međunarodno pravo. Broj parnica pred MSP-om je bio relativno mali. Velike države se prema tom sudu ponašaju različito.

Tokom procesa Nikaragve protiv SAD, ove su odbile da obelodane osetljive materijale zbog prisustva sudija iz država Istočnog bloka. SAD su se, međutim, 1980. žalile zbog toga što je Iran zarobio američke diplomate. Rešavan je granični spor između Tunisa i Libije o kontinentalnom pojasu, Pakistan je tužio Indiju zbog Kašmira, rešavan je i granični spor između Kanade i SAD. SR Jugoslavija je bila podnela tužbu protiv članica NATO-a 1999, ali je ona 15. decembra 2004. odbijena zbog „nedostatka jurisdikcije“, zbog toga što je SRJ tada bila suspendovana iz članstva UN-a.

Sudskom veću kojim predsedava japanski sudija Hisaši Ovada, prvi se obratio srpski ambasador u Parizu, učesnik bečkih pregovora, istoričar Dušan Bataković. On je rekao da jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova predstavlja izazov svetskoj organizaciji i njenom autoritetu u održanju mira i bezbednosti. Upozorio je na to da su osnovna ljudska prava srpskog i drugog nealbanskog stanovništa na Kosovu u ovom momentu vitalno ugrožena i da je, posle povlačenja jugoslovenskih i srpskih državnih snaga u leto 1999, Kosovo napustilo 60 odsto Srba, 66 odsto Roma i 70 odsto Goranaca.

Upozorivši na zločine OVK protiv Srba on je podvukao da se Srbiji sudi za zločine koje su na Kosovu počinile osobe koje su tvrdile da deluju u ime Srbije.

Prema njegovim rečima, SB UN-a nije 1999. ukinuo suverenitet Srbije na Kosovu – na šta nije imao ni pravo – već je Rezolucijom 1244 naglasio da je neophodno očuvati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji, a budući status Kosova trebalo je odrediti pregovorima i političkim rešenjima. Srbija odbacuje tvrdnju da su istrošene sve mogućnosti za pregovore o statusu Kosova, a pregovori koji su počeli 2005. unapred su bili osuđeni na neuspeh zbog pristrasnog stava međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija i drugih pregovarača koji su unapred zagovarali nezavisnost Kosova.