Potrošnja autoriteta

Taman kad smo pomislili da su godine najstrašnije inflacije ostale iza nas, suočavamo se sa još jednom – inflacijom autoriteta, koja je možda samo logična posledica ondašnje inflacije – ondašnjeg života, u svakom slučaju. Evo, na primer…

„Ja sam stomatolog kao i moj otac“, reče on i preporuči nam tu i tu pastu za zube. Pa mu ni to ne bi dovoljno nego još na kraju dodade kako se nada da će i njegova deca biti stomatolozi. Eto, vidite dokle smo došli. Malo nam je što je čovek stručno lice (bar se nadam da nije neki maneken), nego mora i na oca da se pozove ne bi li mu poverovali. Tata mu dođe kao dokvalifikacija ili specijalizacija (nešto kao Buš stariji Bušu mlađem) – dokaz da je on stručniji od svih drugih zubara koji nam preporučuju sve druge paste za zube. A još kad mu i deca diplomiraju… moći će da reklamira i četkice.

Ajde, dobro – u poplavi belih mantila koji nam prodaju sve i svja, od majoneza do klozet-papira, možda je zaista potrebno priložiti dodatni dokaz u obliku rodoslova da biste delovali merodavnije za davanje preporuka – ali izgleda da smo postali podozrivi i prema ljudima od imena i prezimena, ljudima koje znamo od ranije. Više nam nije dovoljno samo da neka javna ličnost založi svoj autoritet i popularnost pa da automatski poverujemo i u proizvod. Nekada, dok su glumci odbijali da snimaju reklame, oni retki koji bi se u nekoj i pojavili garantovali su vam primećenost, a možda i popularnost, ako ne proizvoda, a ono reklame. Sada, kad spotovi vrve od poznatih, više ne možete biti sigurni hoće li ljudi da popamte ko šta reklamira i, ako i upamte, kome od njih će pokloniti svoje poverenje. Zato vam je potrebno nešto više od poznatih ličnosti – više poznatih ličnosti.

Trenutno najveću gustinu poznatih po santimetru trake i po sekundi emitovanja ima spot za Dina kard, nacionalnu karticu Nacionalne štedionice. Ovako visok nivo poznatiteta još nije viđen u domaćim, a bogami ni stranim spotovima, ponajpre zato što bi se svaki pristojan klijent obeznanio kad biste mu predočili kolike će honorare morati da plati da bi mu se toliko glumaca, pevača, sportista, biznismena, novinara… pojavilo u jednoj reklami. Ali, ne i Nacionalna štedionica. Gde se ima, tu se i troši, pa tako Đoka Marjanović, Cune, Brena i Boba, Bobić-Mojsilović, Željko Joksimović… recituju i pevaju stihove posvećene kartici kao da je band aid za neku humanitarnu akciju, a ne spot za, kako ispade, Nacionalnu trošionicu.

Opštem urušavanju autoriteta svakako je doprinela i Frikomova ujdurma sa lažnim Bekamom. Sad čovek stvarno više ne sme da veruje svojim očima – da li je onaj Bekam što reklamira Pepsi takođe dvojnik ili pravi Bekam? Slutim da se Pepsi ne bi igrao svojim i tuđim autoritetom, a bogami ni zakonom, ali – ko se jednom opeče i na ´ladno duva. Razumem da Frikom baš briga što su mi usadili crva sumnje kad je Pepsi u pitanju, ali sam podozriva i prema njihovim spotovima – kako sad da im verujem da je Saša Đorđević koji reklamira njihov sladoled pravi Saša Đorđević, a ne neki dubler?

Al´ ko da sam vam ja pa neki autoritet.