Potrošači svih zemalja (2)

Moj kolega kaže da je samo pitanje vremena kada će u ustave i zvanično ući da je društveno uređenje potrošačko, a da se državljanima jedne zemlje smatraju oni koji kupuju na njenoj teritoriji. Ko zna, možda bi nam taj status najzad omogućio da počnu da zaziru od nas i da nam se udvaraju? (Osim ako u ustav odmah ne ubace i amandman po kojem je potrošač – onaj kojeg treba trošiti?!) Potrošač, to zvuči aktivno – ja ću da potrošim (pare, vreme, živce…), zvuči kao da imam izbor – hoću li i na šta da potrošim. I zvuči konkretno. Stanovnik, građanin, birač, čovek… sve to zvuči nekako šuplje, apstraktno. Ako i probaju da uguraju neki sadržaj (nacionalni, patriotski, humanitarni) odmah se nađe neko ko će to da vam ogadi. Patriote oslobađaju gradove od automobila, bele tehnike i umetničkih slika, a sve zarad ljubavi prema nafti, oružju, belom prahu i belom roblju; humanitarna pomoć (sa izuzetkom para) je takva da je darodavci ni u ludilu ne bi uvezli natrag, a od ovih što brane nacionalne interese dođe vam da promenite naciju. A ako i imate neko pitanje, uvek se nađe neki portparol – kao onaj pčelarski pripravnik (ma, šta kažete – nije se naduo od pčela nego od jela? C-c-c!) – koji vam sa podsmehom objasni kako je svako vaše pitanje čista glupost, a svako njegovo – čista pravda.

Čime smo zaslužili da nas tretiraju kao pasivne konzumente, ovisnike, nevoljnike takoreći koji, hteli ne hteli, jednostavno moraju da konzumiraju proizvode, sportske događaje, medije, vesti, izbore…? Kada su to zaključili da kod nas baš sve može da prođe – pa i ministar kroz crveno na semaforu? Ne samo da može da prođe nego može da prođe nekažnjeno – kao ministar na crveno koji je ubio nekoga? (Zar nije mogla da padne jedna ostavkica kao mali znak pažnje?) Čime smo im ulili toliko poverenje u nas? Time što smo se smejali kada se u sudnicu donese banana – dokazni materijal da je pretučeni advokat zapravo samo bio trapav? (Jeste bezobrazluk, ali mi volimo kad ispadne da smo nacija koja ima duha, je l´ da?) Ili time što smo opravdanje za grehe naših nalazili u gresima njihovih? Ili možda time što smo tako lakoverno spremni da i našima, a bogami i njihovima sve te grehe opostimo dok kažeš: Pahomije.

Pri tom, ovi naši još i nisu najgori – mada nam tako izgleda jer nam retko kad pruže priliku da čujemo i neke vesti iz inostranstva, osim onih ratnih.

Prošlogodišnjem svetskom kongresu država koje su pokušavale da reše problem globalnog zagrevanja planete nije prisustvovala jedino Amerika – najveći zagađivač i zagrevač. Ali je dala svoj doprinos temi. U vreme dok se kongres održavao, neki državni institut (ako dobro pamtim imao je NASA u nazivu) mrtvo-ozbiljno je obznanio revolucionarni projekat hlađenja planete Zemlje. Potrebno je samo da bombarduju Mesec dovoljno jakom bombom (koju će, naravno, oni da proizvedu) što bi dovelo do odmicanja Zemlje od Sunca čime bi se automatski smanjila i toplota na planeti. PR ili zbilja? Mislite da ne bi mogli to da učine? Da taj bahati cinizam ne bi prošao? Zašto ne, ako je prolazio do sada? (Ne znam za Iračane, ali meni bi mnogo lakše palo da su me lepo, ljudski bombardovali umesto što su me vazdušno kampanjali Milosrdnim anđelom, ali ko pa mene šta pita.)