Ponos i Ponoš

Na parkiralištu Doma garde „Topčider“ 19. decembra, oko 19 sati, sve je bilo kako treba biti kada na prijem povodom novogodišnjih i božićnih praznika zovu ministar obrane i načelnik Generalštaba: vojna policija je usmjeravala automobile, crveni tepih na ulazu, stasiti i nepomični gardisti ispred vrata… Međutim, da sve nije kako treba, ministri, diplomate, vojni atašei, novinari i ostale ugledne zvanice shvatili su čim su došli nadomak svečane salu. Rukovali su se, naime, sa ministrom Draganom Šutanovcem i njegovim suradnicima iz Ministarstva obrane u civilnim odjelima. Od generala Zdravka Ponoša i članova Generalštaba Vojske Srbije, koji bi u ovoj prilici bili u svečanim uniformama, nije bilo ni traga… Prijem je inače bio kao prijem: vojni orkestar je svirao, konobari su služili kratka i duga pića, zvanice se pozdravljale i upoznavale. No, van kruga najupućenijih, nitko nije dobio odgovor na pitanje koje je svima bilo na usnama. A ono je glasilo – gdje je general Ponoš?

Šutanovac je javno prvi morao da odgovori na ovo pitanje. Na konferenciji za štampu rekao je da načelnika Generalštaba treba pitati zašto se nije pojavio na prijemu, a ne njega, da normalno komunicira sa generalima, da nije imao priliku da čuje da su nezadovoljni, čak naprotiv… Da bi ilustrirao ovo generalsko zadovoljstvo, Šutanovac se pohvalio radom svog ministarstva: u 2008. godini dodijeljeno je 1247 stanova pripadnicima oružanih snaga; plate su povećane za 30 odsto; u jedinice se isporučuje više suvremene opreme nego u prethodne tri godine; remontovano je deset aviona i četiri helikoptera; kupljeno je deset izviđačkih bespilotnih letelica i, konačno, Vojska je povratila ugled u društvu što pokazuje rekordan odziv decembarske klase regruta od 98 odsto.

Reklo bi se, idilično, nema šta.

A onda je general Ponoš u intervjuu za dnevni list „Alo“, praktično prvi put, doveo u pitanje sve hvalospjeve vojnim reformama posljednjih godina. Prvo stanovi: „Dobro je što je rešeno 1200 stambenih pitanja i nije važno što je 900 samo prenamena stanova u kojima su ljudi već stanovali jer su bili službeni, a sada im je data mogućnost da ih otkupe. Nije ni važno to što nije ni započeta gradnja nekih stanova, već se završavaju neki koji su davno započeti, pa smo im stavljali samo stolariju.“ Slijede plate: „Niko ne spori da je dobro što smo dobili povećanje plata, ali to je rezultat ušteda, smanjili smo broj garnizona za pola i zaveli domaćinsko poslovanje u vojsci.“ Zatim vojne nabavke: „Ove godine smo imali solidan budžet 860 miliona evra, sa tim može mnogo da se uradi. Došli smo u situaciju da te pare nisu ni potrošene, a imamo i te kako potrebe. Nijedna velika nabavka nije realizovana.“ Pa remontovanje letilica: „Neke smo remontovali, ali mnogima ističu rokovi. Sada imamo više neispravnih letelica u ‘Momi Stanojloviću’ nego što ih imamo ispravnih zajedno i u Lađevcima i u Batajnici.“ I konačno, par riječi generala Ponoša o rekordnom odzivu regruta od 98 odsto: „To je velika farsa. Mi planiramo da nam u vojsku dođe 5000 vojnika po uputnom roku, ali Ministarstvo mora da pošalje 26.000 poziva da bi nam došlo 4800 regruta.“

Suštinsko nezadovoljstvo načelnika Generalštaba temelji se, kako je rekao, na zaustavljanju reforme oružanih snaga, nedomaćinskom poslovanju Ministarstva („Izgubili smo na kursnim razlikama oko 400 miliona dinara. Umesto da smo plaćali kada je kurs bio povoljan, ispod 80 dinara, plaćamo sada kada je kurs 87 dinara“), te na dovođenju obrambene moći zemlje u pitanje: „Sistem ima oko 39.000 ljudi, u Vojsci je oko 29.000, a 10.000 u Ministarstvu. Savremene vojske, pa i naša, organizuju se u snage za hitno reagovanje koje inače ima oko 25 odsto, a 75 odsto čine glavne odbrambene snage. Neka mi neko kaže gde da računamo svih 10.000 ljudi na plati u Ministarstvu. Čemu služi 15 generalskih mesta u Ministarstvu odbrane?“

General Ponoš je intervjuu za „Alo“ rekao i da je i ranije u raznim prilikama upozoravao o navedenom, da je prestao da dolazi na kolegijume ministra odbrane, a da kada ni to nije zabrinulo Šutanovca, nije mu preostalo ništa drugo nego da izostane sa prijema, jer „nije imalo šta da se slavi“.

I šta sad?

Očigledno je da je jaz između ministra Šutanovca i generala Ponoša, odnosno Ministarstva obrane i Generalštaba Vojske Srbije dubok. Izvjesno je i da se ne može riješiti drugarskim razgovorom, kritikom i samokritikom. Jasno je, konačno, i da se predsjednik Boris Tadić, Vlada i Skupština, ma čime se trenutno bavili i što god označavali za prioritete, moraju ozbiljno zabaviti značajem, ulogom i potrebama Vojske Srbije. Jednostavno, dogorilo je do nokata: ritualna zaklinjanja na reforme, slikanja na vojnim svetkovinama, pronalaženja novih izlika za neusvajanje strategija nacionalne bezbjednosti i obrane, fraze sa seminara i sličnih okupljanja, nakon razlaza načelnika Generalštaba i ministra obrane, više ne bi mogli da zamjene suštinsku i pravu demokratsku kontrolu oružanih snaga. U suprotnom, ključni ljudi Vojske slobodno se mogu imenovati po stranačkom ključu poput direktora javnih poduzeća.