Pedokratija gerontokratije

Šezdesetosmih godina prošlog veka bio je popularan aforizam: „Starima se diže, mladima se spušta!“ (Plata.) Tako opisani generacijski jaz (gap) između bebi bumersa i njihovih očeva aktuelan je i danas, kada deca cveća, umesto da u starosti budu nečiji staratelji, traže da se drugi o njima staraju, dajući im penziju (o čemu se ovih dana razgovara sa MMF-om) – ili kada, nemoćni, traže strateške savete od mudrih vršnjaka onog veka.

O tome kako se čitavo društvo podvrgava procesu degerontokratizacije upečatljivo je pisao francuski filozof Edgar Moren u Duhu vremena (kod nas u izdanju BIGZ-a 1979): „U arhaičnom društvu mudrost je povlastica starih… Tip čoveka koji se nameće u istorijskim društvima jeste zreo čovek. Ali nasuprot tome čoveku, u trenucima kriza savremenog društva, slavljen je mlad čovek, mladić. Sen-Žist i Robespjer su junaci-mladići prve velike revolucije modernih vremena — otada su mlade generacije bile uvek na vrhu revolucionarnih pokreta: 1830, 1848, 1871. u Francuskoj, u oktobru 1917, poljskom oktobru i mađarskoj revoluciji 1956, alžirskom ustanku iz 1954. itd.

Obrnuto, restauracija reakcionarnih sistema vršena je u znaku očinskih, odnosno staračkih likova, kao što su Hindenburg u Nemačkoj, Peten u Francuskoj.

Svaki mladalački prodor ubrzava tok istorije: u društvu koje se brzo razvija, a naročito u civilizaciji koja se ubrzano oblikuje, a takva je naša civilizacija, najvažniji činilac nije više nagomilano iskustvo, već vezivanje za kretanje.

Iskustvo starih postaje zastarelo nagvaždanje, anahronizam. „Mudrost starih“ se pretvara u trabunjanje. Nema više mudrosti…

Ovo sveopšte hijerarhijsko uzdizanje mladih odgovara sveopštem obezvređivanju starosti. Ne samo da starost više nije delotvorno iskustvo — stari iz 1914–1918. ne mogu ničemu da poduče borce pokreta otpora, a ovi opet neće biti saslušani od mladih iz 1960 — nego ona ne može ni da prihvati vrednosti koje se sve više nameću: ljubav, zabava, sadašnjost. Tok života kao da odvaja, odbacuje starost. To je svet ruševina.

Toj degerontokratizaciji odgovara pedokratizacija: ako 1789. označava zoru političke mladosti, već 1777. Jadi mladoga Vertera najavljuju zoru kulturne mladosti…

Moren pokazuje kako se počev od 1950. u masovnoj kulturi javlja novi talas izlaska mladosti na pozornicu – sa Fransoaz Sagan, sa Elvisom Prislijem, Polom Enkom, u modi sa Iv Sen-Loranom, na filmu sa Malom, Trifoom, Šabrolom, Godarom… „Turgenjevljevi Očevi i deca, Židovo Porodico, mrzim vas, utrli su put procesu koji je danas doveo do početka kraja očeva…“

Novi imperativ biti zreli čovek uvek mlad – u tridesetoj, četrdesetoj, pedesetoj, šezdesetoj, pa i iznad toga, svakako sve do vratnica smrti – ove tera da i oni, po ugledu na olimpijce, probaju mešavine na bazi embrionalnih supstanci, da se podvrgnu plastičnoj hirurgiji, ili masažama po saunama – demokratizovanoj, u Holivudu rođenoj, „umetnosti kozmetičarke“, koja se širi i po malim gradovima…