Međuvreme

Menjač

Kvarovi na vozilima GSP-a nisu vest jer svi znaju u kakvim se „krševima“ prevozimo poslednjih desetak godina, ali se u nedelju 21. jula na liniji 81 u zemunskom naselju Altina dogodio incident koji je umalo koštao života devojčicu Ivanu Jović. Naime, kako se navodi u izveštaju, posle eksplozije korpe i zvona menjača na autobusu on je počeo da se raspada, leteli su metalni opiljci na sve strane, a nesrećna devojčica je sedela baš u delu gde se eksplozija dogodila. Prema rečima očevidaca, svi putnici su se razbežali u panici jer su delovi onoga što se nekad nazivalo autobusom leteli na sve strane, podigao se veliki dim. Ivana je bila prekrivena uljem, prašinom i opiljcima, a nekoliko parčića joj je uletelo u oko. Usledila je intervencija, opiljci su izvađeni iz oka, devojčica je ostala u životu. Nadležni su reagovali, pokrenuta je istraga kako bi se utvrdila odgovornost ljudi iz gradskog prevoznika. Oglasio se i direktor GSP-a Milan Nožinić rekavši da će interna komisija ovog preduzeća detaljno ispitati slučaj i, ukoliko se utvrdi krivica i pronađe krivac, protiv njega će biti preduzete odgovarajuće mere.

Porodica nije izrazila nikakvu želju da tuži GSP, što bi se dogodilo u pravno uređenim zemljama, niti je neko iz ove firme pomenuo da bi možda mogao da ponudi, kao znak dobre volje, recimo, doživotnu povlasticu za Ivanu Jović ili da joj plati sve moguće oftalmološke preglede. Važno je, izgleda, da niko nije nastradao.

Odbrana

Ovih je dana Udruženje za zaštitu srpskog jezika i pisma zahvaljujući dobrotvoru Zoranu Jovanoviću dobilo nove prostorije u beogradskoj ulici Mike Alasa. Sa ovog će mesta društvo nastaviti borbu za očuvanje izvornog srpskog pisma koju je započelo pre dve godine u Novom Sadu. Kako tvrdi Lola Đurović, po srcu poverenica beogradske kancelarije, ovo se udruženje bori za očuvanje onoga što je najvažnije, a to su prevashodno jezik i pismo srpsko „od nas samih kojima sve tuđe posta milije, za pokolenja da ne zaborave, da svoga identiteta imaju“. Članovi ovog društva kažu da je naša differentia specifica postojanje dvaju pisama u ravnopravnoj upotrebi, pri čemu je ono iskonsko, ćirilica, u potpunom zapećku što nam nije neka preporuka za uključivanje u svet jer, ako jezik izgubimo, i dušu smo izgubili. Iz novih prostorija udruženje će početi pojačanu aktivnost u borbi za „očuvanje identiteta“, organizovaće tribine, povećavati broj članova, omasovljavati ideju, otvarati nova povereništva. Apelovano je na nadležne državne organe da poštuju slovo ustava i zakona koji „propagiraju“ upotrebu ćirilice jer je njeno očuvanje vrhunski nacionalni interes, a njen opstanak očuvanje nacionalnog obraza.

Navijanje

Prošle nedelje je u Novom Pazaru održano balkansko kadetsko prvenstvo u odbojci u kategoriji žena. U odlučujućoj utakmici susrele su se reprezentacije Jugoslavije i Turske a deo navijača u dvorani napravio je incident sve vreme navijajući za gostujuću ekipu. Međutim, ne samo da su navijali za gošće iz Turske nego su vređali mlade odbojkašice „u plavim dresovima“ i gađali ih različitim predmetima. Javnost je već navikla da se poslednjih godina zviždi kada se intonira himna „Hej Sloveni“ pred međunarodne sportske utakmice, ali je ovaj slučaj posebno interesantan jer se dogodio u sredini u kojoj je većinsko bošnjačko stanovništvo muslimanske veroispovesti. Ovo naglašavamo jer se u prošlosti dešavalo da su se na sportskim terenima počinjale artikulisati različite političke ideje. Sličan događaj se odigrao na zagrebačkom stadionu Maksimir u leto 1990. kada je tokom priprema za SP u fudbalu odigrana utakmica između Jugoslavije i Holandije. Tada je čitav stadion vređao igrače u plavim dresovima pružajući podršku protivničkom timu iako su za plave igrali igrači iz Hrvatske. Povodom incidenta u Novom Pazaru oglasili su se predstavnici bošnjačke zajednice osuđujući ovaj akt dela navijača u tamošnjoj Hali sportova. Naglašeno je da ono što se dogodilo predstavlja težak udarac za sve građane Sandžaka i da iza svega stoje neke političke partije koje na ovaj način žele da steknu poverenje većeg broja građana. Svakako, ova situacija neće doprineti širenju međuetničke tolerancije i govori da nije dovoljno emitovati spotove koji nam poručuju da budemo fini, već se mora više učiniti u sredinama u kojima može doći do incidenata. Kroz tamna stakla službenih automobila ne vidi se dubina etničkih nesporazuma.

Uznemireni

Umereno glasna muzika, nešto alkohola, dvadesetak tek diplomiranih farmaceuta i lekara – sve to na nekom drugom mestu može da znači da je u pitanju žurka na kojoj se okupio neki fini svet. U zemlji Srbiji, međutim, to je okupljanje kojim se krši javni red i mir i koje samim tim zaslužuje da bude prekinuto od organa reda i mira – ukoliko, naravno, ovi nisu zauzeti „prevrtanjem neba i zemlja“ ili nečim sličnim.

Mesto događaja: privatni stan u centru Beograda. Vreme: subota, 20. juli uveče. Uznemirena javnost: dvoje sedamdesetogodišnjaka konstantno zapanjenih činjenicom što njihove dvadesetšestogodišnje komšije imaju potrebu da dišu, povremeno puštaju muziku i da se isto tako povremeno druže sa svojim vršnjacima u sopstvenom stanu. Uvertira: svakodnevne primedbe narečene komšije ovog puta konkretizuju pozivom organima reda i mira uprkos molbi da to ne čine jer se diploma ipak stiče jednom u životu. Dokazujući da su uvek u službi građana, organi reda i mira pojavljuju se u svežim pežoima 306 (to su ista ona vozila koja su organi pazarili posle sad već zaboravljenog tendera, a sve u sklopu modernizacije). Muziku baš nešto i ne čuju, suprotno očekivanjima, s balkona ne visi drogirana i alkoholisana omladina, niko ne pravi incidente. Ali, građanin pokorni uvek je u pravu: „Zbog kršenja javnog reda i mira, sada vam izričemo opomenu. Prisutna lica neka se udalje iz objekta, a muzike više ne sme da bude“, kaže organ. Epilog: pošto se lica nisu udaljila iz objekta, organi se pojavljuju po drugi put, ovog puta u dva pežoa, legitimišu redom i okončavaju muke komšijama. Izbačena lica okupljaju se ispred zgrade, od organa pokušavaju da izvuku odgovor na pitanje šta u stvari podrazumeva kršenje javnog reda i mira, a organi ih upozoravaju da govore tiše „jer je već ponoć“. Lica se potom upućuju u obližnji park gde uz pripremljeno piće i meze proslavljaju diplomu sedeći na klupama i pričajući o mogućnosti života na nekom drugom mestu.

Na kraju je ipak najvažnije da je molba građanina pokornog uvažena, njegov miran san obezbeđen, a njegova procena jačine muzike i glasnoće razgovora konstatovana kao jedino realna. Jer, poznato je da budućnost svake zemlje leži u radnim i intelektualnim potencijalima (poluobrazovanih i netolerantnih) penzionera. A budućnost je ipak neprikosnovena.

Tradicija

Tokom petka i subote, 19. i 20. jula, čak 12 Subotičana pokušalo je samoubistvo. Dežurni lekar Gradske bolnice dr Branko Đorđević u izjavi medijima nije mogao da precizira da li je tako veliki broj pokušaja samoubistava za samo 24 časa „posledica drastičnih vremenskih prilika ili nekih drugih psihosomatskih smetnji“. Ili je, ako se zna da je Subotica već decenijama rekorder po broju samoubistava, to konačno povod za nešto detaljnije razmatranje nadležnih službi/stručnjaka/institucija?