Međuvreme

Pravda

Kako su agencije javile, drugog dana ove godine istražni sudija Okružnog suda u Valjevu odredio je jednomesečni pritvor Vojkanu Stefanoviću (22) zbog pokušaja silovanja. Pomenuti je u po bela dana, u deset sati pre podne, nedaleko Valjevske bolnice napao maloletnu M.K. tako što ju je udario, oborio na zemlju i počeo da svlači. Kad su građani pokušali da odbrane maloletnicu, srpske nacionalnosti, ovaj im se suprotstavio rečima – „Braćo Srbi, pustite me da j…. Ciganku“. Na sreću, devojčica je odbranjena, a Stefanović je, po privođenju u policiju, izjavio da pripada skinhedsima i da je delo učinio iz rasističkih pobuda, „u takvoj je misiji“. Da s njim nešto nije u redu potvrdio je i neuropsihijatar koji je konstatovao da ovaj zbog neuračunljivosti nije u stanju da sastavi dve suvisle rečenice, tako da osumnjičeni još nije dao izjavu istražnom sudiji.

Malo je reći da je događaj izazvao opšte zgražavanje javnosti. Ali, zgražavanje je nastavljeno. Agenciji Beta javio se otac osumnjičenog, republički poslanik, član rukovodstva, čak savetnik predsednika Demohrišćanske stranke Srbije Aleksandar Stefanović. Tata Stefanović je izjavio da je dete Stefanović bolesno, te da je krajnje sramotno zloupotrebljavati bolest u političkoj borbi, argumentujući svoje tvrdnje rečima, „Gde ste videli silovanje pred tolikim ljudima“. Tata je stigao i da izrazi veliko žaljenje zbog toga što se dogodilo u trenucima bolesti sina, ali i dodao da se „radi o političkom poturanju krugova iz policije koju u Valjevu kontroliše Nova demokratija“.

Onda se, tek kad ga je tata Stefanović prozvao, saopštenjem javio Sekretarijat unutrašnjih poslova u Valjevu. Stefanović Vojkan lišen je slobode i priveden istražnom sudiji. Javnost se obaveštava da je Stefanović Vojkan po svojoj kriminalnoj aktivnosti poznat Sekretarijatu još od 1995, protiv istog je do sada podneta jedna krivična prijava za oduzimanje vozila, pet prijava za krivična dela teške krađe, jedna krivična prijava za krivično delo proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, dve prijave za krivično delo nasilničkog ponašanja i jedna prijava za krivično delo teške telesne povrede i protivprirodnog bluda. Policija saopštava da je ovom prilikom samo obavljala svoju dužnost te da nema podataka da je osumnjičeni Stefanović osuđen i da je izdržavao kaznu za bilo koje od navedenih krivičnih dela.

Sad je sve na pravdi i poštenju, beše li to slogan DHSS-a, u kojoj tata Stefanović visoko kotira i u čije ime poslanikuje. A što se tiče uračunljivosti osumnjičenog, podatak da je isti fudbaler valjevskog srpskoligaša ZSK-a, kao i da je trenutno polaznik auto-škole, a za obe aktivnosti su potrebna lekarska uverenja. Podatak i da je, prilikom ranije optužbe za pokušaj silovanja, osumnjičeni svoju neuračunljivost pokrio tako što je oštećena strana odustala od datog iskaza. Dakle, na ispitu je opšta uračunljivost.

Edukacija

Iako poznati po tome što im na opremi mogu pozavideti sve kolege sveta ili po tome što su tokom „godina raspleta“ važili za povlašćen esnaf, ovdašnji policajci uspeli su da i u „doba tranzicije“ uđu kao „preopterećeni i nemoćni“. Prema pisanju nemačkog nedeljnika „Špigl“, upravo takvi policajci (preopterećeni i nemoćni, dakle) počeli su da pohađaju specijalne kurseve na Policijskoj akademiji u Budimpešti koje vode eksperti FBI-ja, a u kojima kao predavači učestvuju i pripadnici nemačke savezne policije (BKA). Nemački list dalje piše da se sve to događa zbog toga što se „međunarodna zajednica oseća ugroženom rastućim kriminalom u Srbiji… gde pojedini mafijaški klanovi imaju i svoje vojske“. U tom smislu, podseća se dalje, nemačko savezno ministarstvo za unutrašnje poslove prošle godine uložilo je milion eura u opremu srpske policije – za taj novac je srpskoj policiji stavljeno na raspolaganje 16 specijalnih vozila, aparati za

prisluškivanje, mini laboratorije, aparati za foto-robote i centrale za

proveru pasoša.

Uz novu opremu i savremenu edukaciju čini se da međunarodna zajednica više neće imati razloga da strahuje. Izuzev ako se naši preopterećeni i nemoćni borci protiv bezakonja (onako budimpeštanski opušteni) ne prevare, pa ih obaveste o helikopterima, oklopnim vozilima i najsavremenijoj ličnoj opremi koju neki od njih poseduju već godinama. Ili, ako se, daleko bilo, ne izlete, pa pomenu da su neke od „privatnih vojski“ počastvovali sopstvenim učešćem.

Pomirenje

Prvo su bili ratovi, pa je bio mir, a onda su nastupili odgovornost i pomirenje. Teoretski. Praktično, grupa umetnika i roditelji dece poginule u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije zatražili su 3. januara 2003, na javnom skupu u kući Đure Jakšića na beogradskoj Skadarliji, da se obustavi konkurs za izgradnju spomenika žrtvama ratova od 1990. do 1999. godine. U zahtevu upućenom raznim institucijama navodi se da „iz teksta konkursa nije jasno kome se spomen-obeležje podiže“ i postavlja se pitanje „da li je moguće da se žrtve i borci združuju u jedan koegzistentan skup žrtava“. „Da li se desetogodišnje ratovanje, smrt stotina hiljada i traume miliona ljudi mogu na bilo koji adekvatan način tretirati konkursom sa ovakvim uslovima? Smatramo da ovako formulisan konkurs raspisivač treba da povuče i, s obzirom na pitanja koja ova tema otvara, započne javnu raspravu u koju će biti uključeni svi zainteresovani za ovu temu sa prostora bivše Jugoslavije“, navodi se dalje u saopštenju. Umesto javne rasprave, usledilo je javno prepucavanje nižeg intenziteta (za sada nije bilo naslovnih strana ili TV duela na zadatu temu). Predstavnik grupe umetnika Branimir Stojanović izjavio je za B92 da je problem u tome što konkursom nije definisano kome se spomenik u stvari podiže i da se on prema jednoj formulaciji podiže žrtvama, prema drugoj žrtvama i palim borcima, a prema trećoj „i žrtvama NATO bombardovanja“ – sve u svemu, da je napravljen „jedan konzistentan skup žrtava“ što je „nemoguće“. Na drugoj strani, oglasilo se Udruženje boraca ratnih vojnih invalida. Njihov predstavnik Saša Dujović izjavio je da bi trebalo da se napravi jedan spomenik „jer mi ne odvajamo naše saborce, naše kolege i naše drugove koji su poginuli“.

Gradske vlasti još se nisu oglasile povodom zahteva za obaranje konkursa, a niko od nadležnih još nije formirao npr. agenciju koja bi se pozabavila razlozima zbog kojih se prilikom raspisivanja konkursa (1. novembra 2002) nije vodilo računa o osetljivosti problema i mogućim posledicama. Ukoliko se to uskoro ne dogodi, već s proleća mogli bismo da vidimo proteste jedne ili druge strane, telefonske TV ankete sa hiljadama „za“ i „protiv“ i ine već viđene spektakle. Toliko o pomirenju. Međusobnom i svim ostalim.