Međuvreme

Zakon

Dugoočekivani Zakon o finansiranju političkih partija konačno je stupio na snagu, a većih primedbi na njegov sadržaj još nije bilo. Da li zbog toga što smatraju da su njihovi stranački budžeti potpuno „čisti“ ili zbog nečeg drugog, tek, političari ovdašnji ne bune se protiv prilično strogih odredbi koje zabranjuju bilo kakvu materijalnu pomoć iz inostranstva, od anonimnih darodavaca, javnih ustanova i javnih preduzeća, preduzeća sa državnim kapitalom, sindikata, humanitarnih organizacija, verskih zajednica, priređivača igara na sreću, uvoznika, izvoznika, prodavaca i proizvođača akciznih proizvoda. Pored toga, novi zakon predviđa da će stranke moći da se finansiraju iz „privatnih izvora u koje spadaju članarina, prilozi pravnih i fizičkih lica, prihodi od promotivnih aktivnosti, prihodi od imovine stranaka ili legata“, s tim da „ukupni prilozi koje daje fizičko lice u jednoj godini mogu iznositi najviše deset prosečnih zarada u Srbiji u prethodnoj godini, a godišnji prihod stranke od imovine u njenom vlasništvu ne može biti veći od 20 odsto od ukupnog prihoda stranke“.

U svakom slučaju, odredbi je mnogo, a svako oglušenje o njih automatski povlači novčano kažnjavanje do milion dinara. S druge strane, sva sredstva stečena na način suprotan ovim odredbama političke partije će biti dužne da prenesu na račun republičkog budžeta, a do kraja ove godine njih 250 (koliko ih je ukupno registrovanih) moraće da Republičkoj izbornoj komisiji podnesu izveštaj o vrsti, visini i poreklu svoje imovine. Prava atrakcija, dakle, tek sledi. Biće, naime, zanimljivo saznati kako neke partije „stanuju“ u hiljadama luksuzno opremljenih kvadrata, kako finansiraju kubanske plesačice zadužene da zabavljaju goste na koktelima i koliko je „prosečnih zarada u Srbiji“ neophodno samo za održavanje onoga što imaju u svojim kancelarijama.

Što se tiče daljeg opstanka stranaka i strančica, tu već nema zime. Brzo će se navići. Skromne su one u suštini. Samo što to javnost do sada nije imala prilike da vidi.

Odelo

Dnevnik „Blic“ u ponedeljak 11. avgusta istraživao je „šta oblače naši političari“. Prema rečima „Blicovog“ sagovornika, stiliste Borisa Nikolića, „crnogorski političari su dugo bili uzor svima ostalima u oblačenju“ jer nose markirana odela. Kako se u listu navodi, crnogorski premijer Milo Đukanović za jedno odelo izdvaja tri plate ili 1300 evra. Miodrag Vuković, šef poslaničke grupe DPS-a u Skupštini Crne Gore, kupuje „pod budnim okom supruge“ tako da baš i nije siguran koliko novca izdvaja za odela, ali pretpostavlja da koštaju između 200 i 250 evra. To je suma radi koje „mora žrtvovati nešto drugo da bi ispoštovao narod koji predstavlja“, kaže Vuković, i dodaje da i njegova supruga takođe čitavu advokatsku platu daje samo na garderobu. Stilista Boris Nikolić kaže za „Blic“ da odela domaće proizvodnje, koja koštaju oko 200 evra, mogu da se vide još samo u ormarima srpskih političara, ali da ima pozitivnih izuzetaka, na primer ministar odbrane Boris Tadić i premijer Srbije Zoran Živković. Stilista dodaje da je potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović „od momenta kad se oženio“ znatno popravio svoj stajling. Ministar inostranih poslova Goran Svilanović sa platom od 21.000 dinara odela kupuje po ceni od 300 do 400 evra. Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, proteklih 20 godina kupuje isključivo odela poznatih svetskih kreatora zato što „ima mnogo naših momaka koji ta odela donose iz Italije“ po ceni od 200 evra. Modni kreator i stilista Bojan Dragojlović kaže da su liderima DSS-a, kao i većini naših političara odela prevelika, a složio se s Borisom Nikolićem da razlika između srpskih i crnogorskih političara može da se okarakteriše pojmom „snobizam“. U svakom slučaju, nije jasno kako to naši političari „krpe kraj s krajem“, ako, da bi ispoštovali narod, i pored „malih“ plata kupuju tako skupa odela.

Recepti

Svakog ko je iole upućen u ovdašnje prilike verovatno nije začudila vest da su, „posle kontrole sprovedene u domovima zdravlja Novi Beograd i Zemun po nalogu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, sedamnaestorici lekara oduzeti pečati, odnosno pravo da propisuju recepte“ ili da je „u prvoj polovini ove godine na recept izdato lekova u visini od 715 miliona dinara, što je više od ugovorenih sredstava“. Dugogodišnja praksa prepisivanja lekova „na poverenje“ ipak nije nešto što može da se prekine onako, odjednom: ovdašnjim pacijentima i onima koji misle da to jesu ipak je potrebno neko vreme da se adaptiraju na novonastale prilike.

Ono što je, međutim, moglo da začudi i zadivi čak i one naviknute na živopisne običaje ovdašnje jesu detaljniji nalazi kontrole izdavanja recepata. Utvrđeno je, naime, da je jedan lekar za mesec dana prepisao čak 300 recepata i to samo jednoj osobi, a da je bilo i onih koji su jednoj osobi prepisali 100 kutija istog leka. Još se čeka odgovor na pitanje da li iza cele priče stoje neodgovorni lekari ili puki falsifikatori, ali ono što je utvrđeno zaista ne odgovara dosadašnjoj praksi: i lekari, i falsifikatori i pacijenti do sada su bili znatno maštovitiji kada su u pitanju mutne radnje. Dozvoliti da te tek tako uhvate, a da pritom znaš za novouspostavljenu kompjutersku kontrolu recepata, pa gde to ima? Čist amaterizam.

Putevi

Učestale i ovog puta prilično „tvrdoglave“ blokade puteva izazvale su brojne reakcije: što putnika naivno ubeđenih da će kivni prevoznici/radnici/zemljoradnici baš njih da propuste, što samih demonstranata, besnih sa ili bez razloga, što „nadležnih organa“. Do pre neki dan (tačnije do nedelje 9. avgusta) svi oni uglavnom su se bavili blokadom određene saobraćajnice i problemom koji je tu određenu blokadu izazvao – bilo da je u pitanju dug, zahtev, protest ili već nešto četvrto. A onda se oglasio republički ministar za rad Dragan Milovanović. Za razliku od svih ostalih, on se pozabavio fenomenom blokade kao takvim. „U Srbiji je postala praksa da svako kome nešto smeta jednostavno odluči da blokira put“, konstatovao je ministar u izjavi za B92. Da bi bio još konkretniji, ministar je i pojasnio: „U principu se te blokade puta izvode iz jednog razloga, a to je da bi određena grupacija ljudi ostvarila neke svoje interese.“ Vrhunac priče o fenomenu blokade tek je sledio: „Nažalost, na taj način onemogućavaju se građani da putuju.“

Posle toga svima je bilo lakše. I onima koji su „jednostavno odlučili da blokiraju put“ i onima koji (gle čuda) time žele da „ostvare neke svoje interese“, ali i onima koji još nisu shvatili da kad neko blokira neki put to a priori znači onemogućavanje putovanja. Niko od gorenavedenih još nije našao za shodno da se ministru zahvali na ovakvim otkrićima.

Turizam

Pećina Ceremošnja nalazi se u istočnoj Srbiji, u podnožju Homoljskih planina, a poznata je po stalagmitima koji nalikuju na skulpture – u nekad gotovo nedostupnoj pećini putnik namernik tako može da vidi amfiteatar sa krečnjačkom tavanicom, kao i prirodno isklesane „Lepu Vlajnu“, „Mladoženju“, „Drugove“, „Vodopad“. Ono što putnik namernik takođe može da sazna jeste da su se u XIX veku u Ceremošnji kril hajduci i zbegovi od Turaka, a da su znali da je iskoriste i partizani. Putnik namernik, međutim, pre nego što sve to vidi i sazna, mora da bude upućen u pojam vezane trgovine.

Naime, pošto pređe prilično strme uspone i preživi truckanje po putevima čiji se asfalt samo još nazire, putnika nadomak pećine dočekuje samo kafana. Okružena zelenilom, relativno pristojno uređena, domaćinska što bi se reklo. Gazda predusretljiv. Kaže, može se u pećinu, ima on ključ. No, ne isplati mu se da uključuje svetlo u pećini za neku tamo mini turističku grupu sa četiri člana – mora, dakle, malo da se popričeka na još posetilaca. „A šta ako niko ne dođe? Mi moramo da se vratimo za Beograd“, pitaju ga namernici. „Pa, ništa, videćemo onda“, neodlučan je gazda. Posle par minuta, međutim, isti gazda prilazi istoj grupi i nudi „dil“: ako odluče da ručaju baš tu, u njegovoj kafani, odmah će da uključi osvetljenje, daće i vodiča sa lampom.

Sve u svemu, osvetljenje je bilo više nego pristojno, vodič (lokalna devojčica) koristan taman koliko je neophodno, meso sjajno, cena skoro pa bagatelna, a ulaznica jedna od stavki kafanskog računa. Da pećine ne spadaju u prirodna blaga jedne zemlje, da Ceremošnja nije uređena za turiste (sasvim sigurno o državnom trošku), da se toplo ne preporučuje čak i na zvaničnom sajtu Turističke organizacije Srbije, čitava stvar bila bi u redu. Ovako, negde između šopske salate i mlade jagnjetine jedna Ceremošnja sasvim se lepo uklapa.

Eksponati

Muzej savremene umetnosti već drugo leto zaredom nema stalnu postavku. Razlog za to je neaklimatizovan izložbeni prostor. Poučeni prošlogodišnjim iskustvom, kada mnogi eksponati nisu odoleli velikim vrućinama, kustosi Muzeja savremene umetnosti ovoga puta su reagovali na vreme. Umesto na postolju ili zidu, eksponati su sakriveni daleko od očiju javnosti, u depou muzeja i tamo će, prema rečima kustosa Mišele Blanuše, ostati do jeseni. Dejan Sretenović, glavni kustos Muzeja savremene umetnosti, izjavio je za „Večernje novosti“ da klimatizacija, nažalost, nije jedini problem. Neophodno je, naime, uraditi rekonstrukciju čitave zgrade, ali za to je potreban novac. „Za sada nema nikakvih mogućnosti da se to uradi“, kazao je Sretenović, jer od države nisu dobili nikakvu pomoć, a sami ne mogu ništa. Kustosima, dakle, ne preostaje ništa drugo do da strpljivo čekaju na finansijsku intervenciju, a oni koji žele da posete Muzej savremene umetnosti ovo zadovoljstvo moraće da odgode bar do septembra. Kad malo zahladi, klima-uređaji neće biti neophodni, pa će se i eksponati, umesto u podrumu, naći na svojim mestima. Savremeno, nema šta.

Rasprodaja

„Američki gigant Koka-kola namerava da kupi kompaniju ‘Knjaz Miloš’“, objavio je u utorak 12. avgusta beogradski dnevni list „Kurir“. Oslanjajući se na informacije dobijene od anonimnih „dobro obaveštenih izvora bliskih republičkoj vladi“, „Kurir“ je naveo ime glavnog lobiste za prodaju, izvesnog Danka Đunića iz agencije Dilloit & Tush, i dodao da čitavu priču obilato pomaže ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović. Priča, međutim, nije potvrđena ni od jednog ni od drugog. Iz agencije Dilloit & Tush nisu želeli da komentarišu ovu insinuaciju, a pošto je ministar na odmoru, njegov portparol Jelena Radulović rekla je da će sve biti transparentno „onog momenta kada se nađe najbolji model kapitalizacije“. Rukovodstvo „Knjaza Miloša“, pak, insistira na procesu dokapitalizacije, odnosno, prodaje paketa na slobodnom tržištu. Po starom zakonu, ova firma je već privatizovana i pripada akcionarima, a kako je ujedno i najveća srpska fabrika za proizvodnju mineralne vode, trebalo bi, po mišljenju njenog rukovodstva, da ostane u „domaćim rukama“. Ako je, međutim, Koka-kola zaista spremna da za nju plati basnoslovnu sumu dolara, patriotski argument teško da će uticati na presudnu odluku. Konačno, posao je posao. Poučeni dosadašnjim iskustvom, znamo da za nacionalni ponos tu baš i nema mnogo mesta.

Konkurs

U petak 15. avgusta zvanično će biti raspisan konkurs za prodaju hiljadu stanova, izgrađenih prema „Projektu izgradnje 1100 stanova u Beogradu“. Pravo učešća na konkursu imaju zaposleni u javnim komunalno-stambenim i drugim preduzećima gde je osnivač Grad, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova – Sekretarijata u Beogradu, zaposleni u zdravstvenim ustanovama na teritoriji Beograda, u osnovnim i srednjim školama, na Univerzitetu u Beogradu, pojedinim sudovima, gradskoj Upravi i u Upravama deset gradskih opština. Za kupovinu stanova mogu da konkurišu i mladi bračni parovi, ratni vojni invalidi, fizički invalidna lica ili roditelji osoba sa hendikepom, samostalni umetnici i zaslužni sportisti. Navedeno je da osobe koje žele da učestvuju u konkursu moraju ispuniti nekoliko uslova: da imaju prebivalište na teritoriji Beograda najmanje godinu dana pre podnošenja zahteva, da su bez stana, u radnom odnosu na neodređeno vreme i kreditno sposobni, što znači da im polovina mesečnih primanja pokriva mesečne rate kredita. Rok otplate stanova je dvadeset godina uz učešće od 20 odsto i godišnju kamatu od pola procenta. Trka zaposlenih u javnim preduzećima za 1000 stanova na kredit trajaće mesec dana. Brojka „hiljadu“, istina, zvuči minorno kada se uzme u obzir broj Beograđana sa nerešenim stambenim pitanjem, ali bar budi optimizam da će se postepeno izaći u susret i ostalima koje ovaj problem pogađa. Pitanje je samo koja će od ovih kategorija imati prednost u ovoj turi.