@, ludo a

Znak @, čiji je rep opasao svet, Englezi nazivaju at sign, ili at mark, što Japanci na svom engleskom izgovaraju kao „atto maaku„; Italijani, puž; kod Slovena je to, iz nekih razloga, manki, a ne majmun; kod Holanđana je majmunovo jaje i majmunov rep; kod Finaca, to je mačji rep, ili samo mjau; a na Tajvanu je, pak, mali miš; u Norveškoj, svinjski rep; u Poljskoj, svinjsko uvo; kod Jermena je štene i vetropir; kod Bugara je majmunsko a ili kljumba, što ne znači ništa; a kod nas je ponekad i ludo a; u Turskoj, kulak, uvo; negde ga zovu crv, negde štrudla, negde pereca…

Kako je u komunikaciju globalnog sela ušao taj vetropirasti potomak Alefa (aleph), slova a, koje po Rečniku simbola predstavlja glavu bika i simbolizuje duhovnost i znanje koje je kći razuma, što se u savremenoj komunikaciji očito izgubilo?

Znak @ zapravo i nije došao iz hrama, nego sa agore, tržnice. Englezi su koristili @ u vaučerima kao skraćenicu za cenu i tako nastavili tradiciju grčke skraćenice ανά, ana, u srazmeri, po tarifi…

Rimska La Republika, pak, nalazi @ u pismu venecijanskog trgovca Firentinca Frančeska Lapija, poslatog 4. maja 1536. godine iz Sevilje u Rim, u kome se opisuje teret tri broda pristiglih u Španiju iz Južne Amerike, možda baš od Pizara, a @ je amfora vina. Amfora je bila mera za težinu (grčka 19,44, rimska 26,26 litara), Španci su je zvali arroba, iskvarivši neku arapsku reč, kojom Francuzi danas ponekad zovu @.

Tipografsko-kaligrafski gledano znak @ nastao je tako što se francusko à počelo pisati bez podizanja pera s papira. Taj znak sadržala je pisaća mašina fabrike Lambert 1902, a 1963. on je uvršten u ASCII, a kasnije i u Unicode set (U+0040), kao komercijalni znak.

Inženjer Rej Tomilson upotrebio je @ kao separator imena i domena u prvoj imejl adresi za poruku koju je1971, probe radi, poslao sam sebi. Onda se @ otelo…