Lepota i muka

U Južnoj Africi izabrali su Mis sveta. Lepotice iz stotinjak zemalja (uključujući ove godine Nigeriju i Kinu) defilovale su na BK televiziji uz komentare Snežane Dakić i njenog partnera. Ove godine najlepša žena na svetu dolazi upravo iz Nigerije, a Kineskinja se probila među prvih deset, baš kao i naša lepotica koja trenira karate. Ovakve manifestacije, kao i Pesma Evrovizije, ili Sanremo namenjene su najširoj mogućoj publici i u svetu se za prenose angažuju najbolji voditelji i komentatori. Osim poznavanja istorijata, kulture i trivije u vezi sa izborom, potrebna je znatna doza lucidnog humora. Umesto toga, dobili smo histerično, da ne kažem kokainsko kikotanje Sneki Daki, uz komentare na granici rasizma. Pobednica iz Nigerije, po njoj, dolazi iz jedne od inferiornih zemalja, Španjolka je stereotipna, a u finalu su joj nedostajale Evropljanke. Naša lepotica se obrukala elementarnim nepoznavanjem engleskog jezika, iako smo prema glasanju preko interneta dugo bili na četvrtoj poziciji. Misice su se generalno gledajući prilično emancipovale, nema suza kod pobednice i pratilja, sve uglavnom studiraju i imaju jasne ciljeve u životu. Naše TV voditeljke ostale su nažalost babe džaftare.

Incident vezan za nastup-prosidbu-udadbu Goce Tržan pokrenuo je niz zanimljivih posledica. Jedna od njih je potreba ovdašnjih pripadnica kvazi džet-seta da nas podsete koliko su dobre ribe. Svoju kandidaturu za zlatnu ribetinu objavila je gospođa-đica Vesna Radusinović, kada je u emisiji „Svet plus“ na TV Pinku pokazala poklon koji joj je darovao gospodin Marić (danas glavni urednik BK televizije). Voljeni joj je pozlatio onu stvar i uramio je. Golden pussy, to se ne viđa svaki dan i verovatno se teško stiče.

Očekujem na estradi talas dijamantskih ukrasa za bradavice, bisere u pupkovima, zlatne zube i filigranske pojase nevinosti, jer bogate đuvegije iz Srbije očigledno vole da osiguraju kupljenu robu.

Protekle nedelje gledao sam u dva navrata suočavanje sa našom skorašnjom ratnom istorijom. Prvo se odigrava na RTS-u u emisiji „Novi mostovi“, a akteri su povratnici u Hrvatsku i Bosnu. Gledamo kako ljudi iznova i s mukom obnavljaju spaljene i srušene kuće u kojima su po pravilu nedirnuti ostali samo dimnjaci. Stranci pomažu ali nedovoljno, a RTS se slikom vraća tamo gde su svojevremeno ratni reporteri izveštavali o istorijskim pobedama. Danas nema velikih reči, pucanja u vazduh i paljenja zarobljenih neprijateljskih znamenja. Samo muka.

Drugo suočavanje odigralo se na B92, gde je prikazan film „Oluja nad Krajinom“. Autor filma više nije živ, stradao je u saobraćajnoj nesreći, a Hrvati su prema anketama, nakon filma u velikom procentu osudili zločine počinjene u njihovo ime. Posledica ovog filma možda bi trebalo biti pitanje – zašto u Srbiji nema sličnih filmova? Zašto ovdašnje junoše po pravilu ćute dok im ne stignu pozivnice za Hag? Treći kanal je ekspresno snimio dokumentarnu seriju o 5. oktobru, koja se već valja na kasetama. Osim malih, nezavisnih produkcija (poput B92) i podsećanja na ratne Dnevnike RTS-a na Studiju B, niko se nije bavio zločinima srpske strane. Što se proteranih Krajišnika tiče, oni su ovo znali i bez filma, samo su još jednom preko televizije mogli da vide rodni kraj i komšije i da se isplaču. Muka i nevolja.

Završeni su izbori za Skupštinu Kosova. Sve što smo mogli da vidimo jesu poluprazna (ili polupuna) izborna mesta, zavisno od interpretacije, i slavlje Albanaca koji su đuskali oko Rugove. Umesto prenosa sednica Skupštine Srbije, mnogo bi zanimljivije bilo gledati prenose kosovske skupštine, i to sa simultanim prevodom. Ako je Kosovo deo Srbije i Jugoslavije, to bi bila obaveza RTS-a, a konačno bismo mogli od Albanaca da čujemo šta misle i pokušamo ponešto da razumemo.

Na kraju, jedna preporuka. RTS emituje serijal „Nacionalna geografija“, autora Dragana Babića. Ljudska pitanja i običan život koji je sve vreme oko nas. Treba ga samo videti, razumeti i verno preneti, a to je uvek najteže.