Konekcija

Ministri, državni sekretari i sekretarice, prezenteri ovoga ili onoga, aj-ti eksperti, mala deca s mobilnim nečim, velika deca s nečim drugim… Oni su u tome.

U konekciji.

Imam li ja s vama konekciju, pitanje koje još – a najmanje od kako se ta reč pojavila u novogovoru – nisam čuo.

Jesmo li u vezi?

Pa, ako jesmo, u kakvoj?

Reč je izvedena od starofrancuskog connexion, starijeg latinskog connexionem, a ono od connexare i connectere, povezati, vezati. Spojiti, takođe.

U svetu onih koji žive od računara pojam konekcija znači da ako je nema, nema ni potrebe dolaziti na posao.

A ako nema ideje o vezi, ne vredi ni na ljubavni sastanak.

Bez veze nema posla, nema ispita, upisa u obdanište. Bez veze je – glupo. Ili tu negde. Treba imati vezu za posao, školu, stipendiju, maturu, ni prva ljubav – izgleda – neće početi bez veze. Ima tu i noćna mora: u eri elektronske komunikacije crkne kompjuter, isključite sve iz njega (kompjutera) a nešto ostane da svetli: kablovski modem, ekran, otkačeni zvučnici…

Veliki mali brat, ili obrnuto.

Dramatična veza. Šta je to?

Ne valja, nikako. Ni veza, ni konekcija. Ni s jednom, ni s drugom reči, ta sluđenost dvoje ljudi (na primer) ne može biti ni konekcija, ni veza.