Istočno partnerstvo

U Evropskoj uniji se razgovara o Istočnom partnerstvu s Jermenijom, Azerbejdžanom, Gruzijom, Moldavijom, Ukrajinom i Belorusijom (zasad samo na tehničkom nivou pošto EU Lukašenka tretira kao diktatora).

Ono podrazumeva reformu sudstva, lokalne samouprave, malog biznisa, promociju demokratije, nevladinih organizacija, dobre vladavine, i, naravno, jačanje energetske sigurnosti. Poredi se Procesom stabilizacije i asocijacije na Balkanu. Najavljuje se postepena integracija tih zemalja u EU, liberalizacija viza i stvaranje slobodne carinske zone kao što su BAFTA, Baltička slobodna zona, koja je prestala da postoji, ili CEFTA, koja obuhvata zemlje zapadnog Balkana i Moldaviju. Ima poređenja i sa takozvanom Severnom dimenzijom, (partnerstvo nordijskih zemalja i baltičkih zemalja s Rusijom); a i sa francuskom idejom o mediteranskoj uniji.

Inicijativa za Istočno partnerstvo govori da „zamor proširenja“ u EU i nije tako veliki kako se priča. Od maja 2008. zagovaraju je ministri spoljnih poslova Poljske i Švedske; na samitu EU u Pragu 7. maja 2009, Češka je bila za, dok su Bugarska i Rumunija bile oprezne, zbog bojazni da bi mogla biti potkopana Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju. Nemačka i Francuska su rezervisane zbog rizika eventualnog proširenja EU na Ukrajinu, dok Poljska pozdravlja upravo tu mogućnost.

Rusija optužuje EU da pokušava da formira novu sferu uticaja u potrazi za hidrokarbonatima. Na poslednjem samitu EU–Rusija u Habarovsku novinari su pitali ruskog predsednika Medvedeva da li su ga Evropljani ubedili da Istočno partnerstvo nije protiv Rusije. On je odgovorio: „Pitalis (pokušavali), a ne ubedili!“ Na to se prenuo EU komesar Solana i rekao da bi on želeo da u Istočnom partnerstvu učestvuje i Rusija. Medvedev se na to samo nasmejao.