Imamo lepog Željka

Poslednjih dana stalno mi je pred očima slogan informativnog programa TV Pink koji, kao što znate, glasi – „imamo lepe vesti“. Možda ih i imaju, ali ih nama još nisu saopštili, ili bi vesti koje emituju trebalo da su super za mene ali ja to još nisam skapirao. Možda smatraju da su vesti lepo upakovane (što nisu), ili su lepo pročitane (što takođe nisu), ili su sve dosadašnje vesti od 5. oktobra do danas lepe samo ekipi TV Pinka. Tu niko nije uhapšen, narodnjaci voze kolce, snimaju se novi spotovi, uselili su se u novu zgradu, Milanović uhapšen – a Željka preskočilo. Lepe vesti emitovao nam je deset godina RTS, a narod je toliko bio oduševljen lepim vestima da je dotičnu televiziju od silne ljubavi – zapalio. Ako je iko bar za milisekundu pomislio da je gospodin Mitrović samo uspešan biznismen koji politiku prihvata i koristi kao oruđe i koji nema ideološke predrasude, ovaj slogan će ga potpuno demantovati. Emitujući narodu „lepe vesti“ Pink je definitivno postao legitimni sin-naslednik Starog RTS-a, uz nekoliko nepriznate dečurlije pod Palmom.

Protekle nedelje udarne vesti stizale su iz Makedonije, tačnije iz Tetova. Tragedija ovog grada toliko liči na uvodne scene iz Sarajeva, samo što je svetom, umesto pucanja na srpske svatove, ove nedelje kružio snimak pogibije dva Albanca. Nekoliko novinara uspelo je da snimi dva Albanca u samoubilačkom pokušaju da bace bombu na pripadnike specijalnih snaga makedonske policije. Bio je to još jedan u nizu televizijskih inserata po kojima ću pamtiti poslednju deceniju, trenutak u kojem surovo i instinktivno život prevazilazi televizijsku sliku kao medijum. Na našim televizijama nedavno je reklamirana video kaseta sa autentičnim snimcima udesa, samoubica i raznih drugih nesreća u kojima su ginuli ljudi. Reklama je glasila otprilike u stilu – ovo nikada nije bilo emitovano na TV-u. Mi smo nekoliko puta videli autentičnu pogibiju, odnosno RAT UŽIVO, što je neostvareni san CNN-a, na primer. Kao gledalac, nisam nimalo srećan što sam to video. Kasnije je događaj dobio nove dimenzije, što se dešava posle svakog spektakla. Stariji Albanac je, navodno, nadaleko čuveni narko kralj poznat kao Selim od Tetova. Nadimak mu je moćan, a inače sam primetio da svi komandanti UČK-a, počev od komandanta seoske straže, imaju ratna imena i nadimke. Selim od Tetova je iz albanskog Žabljaka, to jest iz Kačanika, a u Tetovu je bio samo privremeno. Ova personalizacija ubijenih samo delimično ispunjava rupu besmisla koju rat otvara i koju svaki normalan čovek valjda ima kada gleda autentičan snimak na kojem jedan čovek ubija drugog. No, razvedrimo se, što rekoše na Pinku, to se dešava nekom drugom – eto jedne lepe vesti.

Važan TV nauk dobio sam sa SOS kanala, gde je naš savezni selektor pred utakmicu sa Švicom izjavio da je naš tim gradio – od krova, to jest od napada. Pokušao je da zida kuću od krova ubeđen da to tako može. Dodatno je stvar iskomplikovana neigranjem Crnogoraca, a rezultat je nerešena ali beskrajno dosadna i neinventivna utakmica. Ovakav fudbal, koji svaki iole ozbiljan gledalac – ne gleda, sportska redakcija RTS-a eufemistički naziva „divna fudbalska predstava u sportskoj atmosferi“. Očigledno nam se kuća zidana od krova urušila, ali ne da se Đora.

Na kraju, TV Politika me je pošteno isprepadala reportažom o padu ruske kosmičke stanice Mir. Na stranu što je o celom događaju veoma opširno i plastično govorio gospodin Milivoj Jugin, koji nam je objasnio razliku između ruskih kosmičkih letača i američkih (čitaj neruskih) astronauta. Nisam se uplašio da će mi deo Mira pasti na glavu, već sam uhvatio strah od kosmičkih gljivica koje su se pojavile na kosmičkoj stanici. Navodno su ove mutirane gljivice izgorele pri prolasku kroz atmosferu, ali meni sve to liči na lošu epizodu serije X-files. Ako ribice sad pojedu te kosmičke gljivice, pa posle ljudi pojedu te ribice – eto nama Moldera i Skali.