Guslarsko veče

Protekle nedelje rasplamsao se sukob u Skupštini Srbije, a povod je već famozno glasanje poslanika. Sukobljene strane prikazale su različite verzije spornog glasanja, tako da je televizija dobila ulogu krivičnog sudije. DSS je snimak pribavio sa YU info kanala (setimo se da je u pitanju savezni kanal), a DS se držao RTS-a, znači republičkog nivoa. Da li se zaista na snimku vidi ruka poslanice Ruždić, gde je bio novosadski gradonačelnik i ko montira prikazane snimke, sada više nije ni važno. Meni se učinilo da se u dubini skupštinske sale, kao na fotografijama spiritističkih seansi zadovoljno kezi avet prošlog režima, jer kao u svakom dobrom horor filmu oni još žive. Ukoliko se ova opsednutost poslanika DOS-a i DSS-a nastavi, nagledaćemo se mi još zombija parlamentarizma.

U noćnim satima RTS reprizira putopisni serijal Milana Kovačevića „Karavan“. Slika crno-bela, ali su majstori pre 40 godina postavili standarde koje je i danas teško dostići. Tako je u reportaži o negotinskom kraju zabeležen posmrtni ritual pomana. Kad neko umre, nakon godinu dana, napravi se gozba, a na čelu stola je spomenik preminulom. Rodbina se prvo oprosti sa pokojnikom, a posle navali na klopu i piće. Kažu, poneko napravi sebi pomanu još za života, pogotovu ako nije siguran da će ga naslednici čestito ispratiti na onaj svet. Takvu pomanu napravili su živom Radovanu Karadžiću, sve u slavu lika i dela dotičnog. Pevalo se nekad „Ne potpisuj Radovane, ne ćeraj ga Slobodane“. Možda Radovan danas (ko što kažu glasine), u monaškoj mantiji, obrijane glave i bradat, stvarno silazi u Sarajevo na kafu. Nisam ga video, ali sam zato na Pinku video i čuo Milijanu Baletić, neće to na dobro. Što se tiče guslarske ekipe, verujem da ćemo uskoro čuti nastavak „romanijskog ciklusa“.

Bila je ovo nedelja u kojoj je preminuo još jedan od Bitlsa, Ser Džordž Harison. U tom duhu je i Novi Sad, prema izveštaju ekipe URBANS-a za TV B92, dobio Ulicu Džona Lenona. Nezgodno je što se ulica do sada zvala Blagoja Parovića i što se nalazi u vojnom naselju. Uglavnom penzionisani žitelji nisu imali mnogo razumevanja za Lenonov levičarski duh, pa tv-ekipa zamalo da dobije kantu za đubre u glavu od razjarenog vojnog penzionera i verovatno zakletog fana Rolingstonsa. Prema blic anketi, stanari više vole narodnjake, osim lokalnog poštara. Rekli bi neki – zavoleće slušajući.

Bio je i rođendan BK televizije, sedmi po redu. Prvo su bili kanal kulture, pa televizija otvorenih očiju, a na kraju su doživeli i sudar sa stvarnošću. OK, preživeli su svašta, samo mi je bilo malo otužno dok sam gledao prilog o mukama BK televizije za vreme demonstracija 19996/97. Pre bih mogao da im priznam istorijsku ulogu medijske glorifikacije srpskog domaćina, nego nekakvu borbu za slobodu medija. Što se kulture tiče, svaka čast, stalno su iza voditelja neke debele knjige.

Videli smo i prvo zasedanje kosovskog parlamenta. Njima je Hakerup umesto Maršićanina. Već na prvoj sednici Hakerup je morao da dâ fajront na mikrofonu (ko kod nas). Tači je sa svojom ekipom napustio sednicu, ali nije bilo zalivanja vodom. Sala nam je poznata, samo je nismo videli otkako je Milošević ukinuo skupštinu autonomne pokrajine Kosovo. Otkako nismo videli ovo salu, e od tada se dole stalno pucalo. Bilo bi bolje da su se deset godina neki delegati svađali i zalivali vodom, nego što su neprekidno ratovali. Sve u svemu, možemo reći da su nam skupštinski sistemi kompatibilni.

Na kraju, neuništivi SOS kanal ubrao je striptiz pelcer sa ART televizije. Ako mogu erotika i kultura, onda može da prođe kombinacija sporta i erotike u istoimenom kvizu. Ne da je prošla, nego gledaoci zovu ko ludi, odgovaraju na pitanja i polako razgolićuju tri devojke koje na butkama imaju pseudonime A, B ili C. Prepoznaš recimo dres Zete, ona skine dres, posle prepoznaš Hadžija sa fotografije, ona skine majicu „Droga je smrt“, posle ostaje samo vonder bra i tanga za poznavaoce sporta. Nešto se nauči, nešto se zaradi, interaktivna televizija, nema šta.