Gospođa ministar

Mali test političke korektnosti: kako nazivate ženu koja je dobila mandat da predstavlja narodnu volju u skupštini? Poslanica, reći ćete. Dobro, ali pazite na kontekst. Kada su u Skupštini Srbije taj izraz počeli da koriste, Šandor Pal, koji dobro poznaje srpski jezik, podsećao je na to da je poslanica službena poruka vladara narodu, ili zakonodavnom telu, apostolsko pismo u Novom zavetu, kakve je slao apostol Pavle, ili poruka pastvi i sveštenstvu, kakve šalje patrijarh Pavle. Neki su koristili izraz narodna predstavnica, ali izraz poslanica se možda odomaćio. A kako nazivate ženu kojoj je voljom te skupštine poverena odgovornost za neki resor? Ministarka, naravno. Nećete valjda i vi, kao Slavica Đukić-Dejanović, da namestite usta, pa da kažete: „Hvala, gospođo ministar!“ Ali, ako kažete „gospođa ministarka“, možda ćete asocirati na Nušićevu Živku ministarku, ženu onog ministra kojoj rastu apetiti i koju opseda rodbina ubeđena da je to ministarstvo zapravo porodično leno. Izraz je rezervisan i zaštićen. Branislav Nušić, Žanka Stokić, Ljubinka Bobić. „Beše tvoje, Živka!“, vreme menja prilike. Vi, novi Nušiću, smišljajte novo ime za muža gospođe ministra i suprugu gospodina ministra. Ne, reći ćete, nazivati nekoga po zanimanju ili po poslu bračnog druga danas nije politički korektno. Tačno. Ali, da li se tom korektnošću prikriva stvarnost? Mislite da je baš svejedno da li neko nečiji drma nekim ministarstvom? I da to ne treba da ima ime? Pazite i na kontekst: kad neka napravi dobar budžet, tada se, kaže „žensko pismo“, može reći „ministarka“, ali kada neka Čumetu omogući da asfaltira, ne može! Naravno, nešto se buni u vama, ma kog da ste roda: možete razumeti da treba da vole i poštuju žene, ali zar mora da se vole i tetoše ministarke? Mora. Gledajte TV prenose iz Skupštine kada predsedava Gordana Čomić.