Festival osuđeničkog stvaralaštva

Još devedesetih godina u Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike Valjevo napravili su programe koji podrazumevaju aktivnu ulogu osuđenih lica – zatvorenici su pravili predmete od drveta, metala, drugih materijala, razne kutije, muštikle i te ajfelove kule – da bi od pre četiri godine krenuo Republički festival osuđeničkog literalnog stvaralaštva. Ove godine je na Festivalu učestvovalo 15, od 28 zatvorskih ustanova u Srbiji, 72 osuđenika su konkurisala sa 110 pesama, dok je 33 „štićenika“ priložilo 45 proznih radova.

Kad se, iza te zidine, uđe u KPZ Valjevo, vidi se da tu sve kako treba i preko toga funkcioniše: travnjaci uredni, do tzv. Kuće ljubavi, objekta za posete zatvorenicima, jedna i mnogo lepa aleja cveća, koja je plod akcije da svaki zaposleni ima svoju ružu. Svaka ruža ima ceduljicu sa imenom donatora koji je na radu u KPZ Valjevo, samo jedna ruža ima cedulju sa imenom Borisa Tadića, saznajemo da je to jedno čeljade posvetilo svoju ružu predsedniku. Lepo i pohvalno, pogotovu što će zatvorenici sa više žara i ljubavi sve to zalivati i orezivati.

Ali ajmo na to stvaralaštvo, tema konkursa, na kome su, kako rekoše, osuđena lica mogla da prenesu na papir svoje unutrašnje vizije, emocije, nemire i strahove, bila mnogo lepa i inspirativna – Sunce kao izvor života. Upravnik KPZ Valjevo, Slobodan Arsenijević, na konferenciji za novinare, u prisustvu nekih nagrađenih, objavi da je to za njih važan dan, jer realizuju kulturni program koji prevazilazi okvire ustanove. Još objavi da u srpskom narodu postoji izreka „Ko peva, zlo ne misli“, a da su se oni, shodno izreci, vodili idejom da „Ko piše, zlo ne misli“.

Onda bila priredba, sala zatvorskog Doma kulture, bina svečana i radosna, scenografiju čini veliki i u boji crtež sa ptice, ptičice, oblaci, velika srca i drugu radost. Zatvorenici, u pratnji stražara, po svom rasporedu i statusu, sedoše. Festival, uz veliki i najveći aplauzi i skandiranje, otvori upravnik Arsenijević, odziv osuđenih na konkurs ih uverio da su na dobrom putu. Sa bine se, jašta nego uz ti veliki aplauzi, javi i predsednik žirija, pesnik i nosilac nacionalne penzije Petar Pajić, umetnost ima smisla kad služi oslobađanju, bio u mnogo žirija, ali ovakav kvalitet nije video. Pročitaše ko dobio pohvalu, ko nagradu. Bi i stihova i proze, evo stihova drugonagrađene Ljiljane Hrvatin iz požarevačkog zatvora: Sunce i senka/ nikad se videli nisu/ a zaljubljeni jedno u drugo/ u istom trenu se rađaju/ isto žive/ i u istom trenu umiru/ a ne znaju koga/ za to prokletstvo da krive/ dok lagano u prvi sumrak uviru… Proglasiše da najbolja pesma Radiše Nikolića iz pančevačkog zatvora, najbolja proza Dragana Miševskog, koji već dva meseca na slobodi, iz Specijalne zatvorske bolnice Beograd. Čast da dodeli nagradu Miševskom, uz mnogo aplauza, dobi mnogo visoki činovnik Bora Marić, iz Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija Ministarstva pravde. On, u ime Ministarstva, svima zahvali, sve pohvali, požele da se više crta, slika i piše. Predsednik žirija lično čestita Mariću na mnogo kvalitetnom izlaganju, u ime nagrađenih zahvali se osuđenica Hrvatin: Hvala vam što ste mi omogućili da pišem, stihovi mi mnogo znače, kao i vaša priznanja…