Energija – Misterija nove nuklearke

Da li nam je, pod ovim letnjim i političkim temperaturama, promakla izgradnja čitave nove nuklearne elektrane u Vojvodini? Nešto se dimi tamo sa desne obale Dunava, ali teško da bi iko pokušao zataškati takvo hazardno elektroenergetsko postrojenje bilo gde u Srbiji, a kamoli na granici Vojvodine, koja je izuzeta čak i iz planova za podizanje trajnog odlagališta radioaktivnog otpada.

Međutim, mada smo prilično daleko od osveštavanja kamena temeljca novog nuklearnog reaktora, protesti savesnih i ljutih ekologa već su počeli, verovatno podstaknuti poslovicom o dimu i vatri. Tako se u ponedeljak u Novom Sadu okupilo desetak nevladinih organizacija koje su protestovale „zbog najava da bi u Srbiji mogla da se izgradi nuklearna elektrana“. Protest su organizovale Zelena mreža Vojvodine, Centar za ekologiju i održivi razvoj, koalicija osam nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, Penjački klub Adrenalin i Lokalni edukativno-ekološki izazov „Stari Begej – Carska bara“.

„Pozivamo građane, civilne organizacije, sindikate i političke partije da podignu glas protiv ovog ekonomski, ekološki, javnozdravstvenog, politički i socijalno samoubilačkog nauma“, saopštile su organizacije. Uz podsećanje da se električna energija u Srbiji troši neracionalno, pozvale su javnost „na otpor takvim planovima“. Javnost se pak nešto nije odazvala, ali ovaj simpatični novosadski „građanski događaj“, ako ništa drugo, otvara pitanje kakve su to uopšte nuklearne najave koje su ekologe nagnale na protest. Zapravo, bilo ih je više u poslednjih pola godine.

Najnovija je stigla iz Hrvatske. Pre dve nedelje je „Građanski list“ iz Novog Sada pisao o tome da vlasti u Hrvatskoj razmišljaju o mogućnosti „da se na obali Dunava nadomak Erduta i Dalja izgradi nuklearna elektrana“, prema jugoslovenskoj studiji iz osamdesetih godina, o kojoj je i „Vreme“ već pisalo. O tome nema zvaničnih potvrda, ali se govori o izgradnji postrojenja od čitavih 4000 MW. I Hrvatska i Srbija su inače potpisale i ratifikovale Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u graničnim područjima, ali kako piše hrvatski magazin „Alert“ u Zagrebu se „neslužbeno i vrlo oprezno“ može čuti da bi problem blizine srpske granice mogao biti rešen „tako da dve zemlje uđu u zajednički projekat izgradnje“.

Ovu temu je, suštinski, prošle jeseni otvorio potpredsednik Vlade Božidar Đelić, sada, uz to, i ministar za nauku i tehnološki razvoj, kad je pokrenuo inicijativu da se javno razgovara i razmisli o mogućnosti ukidanja moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana, koji je usvojila Savezna skupština SFRJ još 1989. godine, a koji je još na snazi u Srbiji. Đelićeva ideja, viđena i kao svojevrsna sonda za ispitivanje javnosti, vrlo je rđavo dočekana. Mada potom nije bilo nikakvih zvaničnih obraćanja, tabloidi su tokom predizborne kampanje pisali svašta o nuklearnim poslovima i zataškivanjima demokratskih ministara. Sve to se sasvim slučajno poklopilo sa nuklearnim razmišljanjima u Hrvatskoj i uopšte sa sličnim dilemama u celom svetu posle otvaranja naftne krize.

Nuklearna energija je efikasna, izuzetno isplativa, trajno rešava snabdevanje strujom, a zbog nepostojanja emisije CO₂ čak i ekološki čistija od svake termoelektrane, ali ona, u slučaju nuklearne nesreće, znači i dugoročno preuzimanje rizika po zdravlje i živote ljudi. Zato je gradnja nuklearke poduhvat za koji se jedno društvo i država obično spremaju godinama, o kome odlučuju građani na referendumu ili poslanici u skupštini, konsultuju se stručnjaci, privreda, ekolozi, susedne zemlje i nadležne međunarodne organizacije. I nemoguće ga je zataškati.