Dobitna kombinacija

Neke srećne žene svakog dana dobiju dokaz da su voljene. One druge dobiju – osmi mart. Eventualno i „detinjce“ (za neupućene: detinjci padaju u nedelju pre materica), s tim što od ovog praznika korist imaju samo žene koje, pod jedan – imaju decu i pod dva – imaju srca da ih tog dana vežu i to ne iz uobičajenih pedagoških razloga već iz koristoljublja, odnosno da bi dobile poklon za odvezivanje. Onima koje nemaju ni jedno ni drugo svejedno ostaje stari dobri osmi mart. Koji ove godine zgodno pada u vreme donošenja zakona o zaštiti nekih ženskih prava. Koji (zakon) donosimo đuture sa još mnogo drugih zakona bez kojih Evropa neće ni da čuje za nas. Da nije toga, te Evrope, nama ništa ne bi falilo da se i dalje pridržavamo zakona po kojima je dobijanje batina legitimno žensko pravo, a silovanje se utvrđuje egzaktnim eksperimentom koji lako dokazuje da „sablju ne možeš ugurati u korice ako se iste (korice) mrdaju“.

No, kao što smo toliko puta do sada videli, sam zakon ne znači baš mnogo. Da bi „zaživeo“, potrebno vam je malo više od mrtvog slova na papiru. Da bi ljudi uopšte saznali za njega – potrebna vam je promocija. Da bi ga se i pridržavali, potrebna je kazna. Ili nagrada, kao, na primer, ona koju nam je nedavno obznanilo Ministarstvo finansija. Možda bi sad, po istom modelu, neko mogao da ponudi novčanu nagradu svakom, pardon, samo prvom ko prijavi da komšija maltretira ženu i decu (druga i ostale dojave se, kao ni kod fiskalnih, ne nagrađuju). Cenovnik? Za obične batine – doušniku petsto dinara. Za seksualno zlostavljanje malo više, za duševnu patnju – ništa (da se žrtve ne bi folirale kao ovi sa civilnim služenjem vojnog roka), za debele batine – debele pare. Ako država nema toliko novca (istrošila se za fiskalne doušnike), nagradu bi isplaćivao sam napasnik, što bi još sigurnije obezbedilo da se ubuduće drži ovog zakona ko pijan plota. Jer, kad onog koji udara udariš po džepu, sigurno će ga boleti više nego da ga izbije neko jači od njega.

E sad, vi biste mogli da kažete kako je prijavljivanje maltretiranja naša građanska i ljudska dužnost koju bismo baš mogli da obavljamo i besplatno, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nam bolni jauci iz komšiluka narušavaju miran san, ali imam ja odgovor i na to. Moliću lepo, i prijavljivanje zakidanja u radnji bi mogla da bude naša građanska dužnost pa nam se ipak plaća. A ako nam se već plaća da drukamo bezopasne kasirke koje, sve i da hoće, ne mogu da nam uzvrate (odnosno mogu – da nam pljunu pod prozor, ha-ha!), zar nije logično da nam se još više plati za drukanje siledžije koji bi nas zasigurno izuo iz cipela samo ako sazna da smo mu se mešali u brak i porodicu? Izlaganje takvoj opasnosti građanima mora biti adekvatno nadoknađeno (nešto kao poslanički dodatak). Naročito ako siledžija ne ode iza brave, kako to kod nas obično i biva. Pa kad su se onoliki izvukli, a ubijali su tuđe žene i tuđu decu, zar da se sad kola slome na ovima koji biju samo svoje rođene? I to u svojoj rođenoj kući? Pa to bi bilo isto kao da sad optužimo Miloševića za zločine koje je počinio nad nama – njegovim najrođenijim. Taman posla, pa ne bismo mi to ni da nam plate. Koliko?