Demokratija

Većinu starih Grka zapanjilo bi otkriće koliko je demokratija cenjeno, poštovano, širom sveta reklamirano i, ako treba, nametano političko uređenje.

U ono doba kada je jedan oblik političkog uređenja nazvan „vladavina naroda“, ozbiljni ljudi smatrali su ga iskvarenim oblikom jednog boljeg državnog uređenja. Aristotel se, na primer, držao kriterijuma da valjana vlast, ma u čijim da je rukama, ima za cilj opšte dobro, a loša samo korist vlastodržaca. U idealnom slučaju, Aristotel najboljim uređenjem smatra monarhiju – kad bi se na njenom čelu nalazio čovek sa osobinama boga. Budući trezven i realan, zaključio je kako politeja – ponekad se prevodi kao „republika“ – u najvećem broju slučajeva odgovara većini građana.

Teško da bi bilo koji ondašnji Grk shvatio zašto se neka današnja politička uređenja zovu demokratskim. Gde se okupljaju građani da vode državne poslove? Nigde! Pa, ako bi mu objasnili da punoletni građani samo biraju svoje predstavnike za neku skupštinu, ispravno bi – po Aristotelovim ili sopstvenim kriterijumima – zaključio da se radi o demagogiji, nekoj vrsti oligarhije ili zaveri. Objašnjenje da današnje države svoje stanovnike broje u milionima, desetinama ili stotinama miliona, verovatno bi okončalo svaku dalju raspravu. Jer, u ogromnim carstvima – kakva su u ono vreme bili Persija i Egipat – može da živi samo jedan slobodan čovek, kralj. Svi ostali su njegovi robovi.

Ipak, nije sve tako crno. Osnovne ideje grčke demokratije inspirisale su ljude vekovima pošto je stari svet nestao. Često je ta inspiracija bila posledica neznanja, lošeg razumevanja, čak i loših prevoda, ali ideja o slobodnim građanima koji sobom i svojom zajednicom slobodno upravljaju uvek je delovala.

A do čega je sve dovodila ili dovela – za to ni Grci ni Aristotel nisu krivi.