Deadline

Novine se prave na liniji smrti.

Svako ko učestvuje u pravljenju novina zna šta je dedlajn.

U engleskom, ta reč je prvobitno značila liniju izvučenu oko zatvora koju zatvorenici ne smeju preći bez rizika da ih stražar bez upozorenja ubije.

Ta linija, međutim, ima i drugo ime: žuta. Danas je ne prelazimo u redovima za podizanje sopstvenog novca, sopstvenog izvoda iz matične knjige rođenih ili već nekog civilizovanog reda u kom čekamo na nešto svoje.

U širem smislu to je svaka crta, linija, granica za koju neki autoritet kaže da se ne sme prelaziti.

I, tek na kraju, dedlajn označava ono što nas zanima – onaj trenutak kada novine odlaze u štampu, kada se svaki posao mora završiti, pa i ako je nezavršen (kao što po zakonu jeste tj. nije).

Od pojave radija pre stotinak i televizije pre šezdesetak godina novine ne mogu da se utrkuju za živom reči ili trenutno emitovanom slikom. Ipak, uprkos lošim proročanstvima, štampane novine su preživele udar elektronskih medija – možda baš zahvaljujući svojoj sporosti.

Recimo to ovako:

Novine omogućavaju da se nekoj vesti, nekom tekstu ili nekom događaju posebno posvetite ili naknadno vratite na način koji brza smena radio ili televizijskih vesti ne dopušta.

Pre tridesetak godina novinarski tekst je prolazio istu proceduru kao i danas, ali na sasvim drugi način. Novinarski tekst je, pošto bi ga urednik pročitao, odlazio na „slaganje“ i štampu na papirnim trakama („šifovima“) širine novinskog stupca. „Prelom“ teksta i ilustracija se radio – makazama i lepkom. Tehnički urednik bi odsecao stupce i lepio ih na papir formata novinske strane. Tako pripremljene strane odlazile bi na dalju obradu, zavisno od vrste štampe.

Zvuči neverovatno, ali kompjuterizacija gotovo svih poslova u pravljenju novina, koja je olakšala i ubrzala rad, nije bitno skratila vreme njihovog pravljenja. Još krajem XIX veka u večernjem izdanju londonskog „Tajmsa“ mogli ste pročitati odgovor na pismo koje je objavljeno u njegovom jutarnjem izdanju.

Danas to ne postoji.