Damir Čolić

„VREME„: U neprestanom traženju krivaca za ovolike saobraćajne nesreće poslednjih dana pojavili su se komentari da treba kriviti, između ostalog, i lošu obuku vozača. Da li se slažete sa tim ocenama?

DAMIR ČOLIĆ: Donekle se slažem. U auto-školi može mnogo da se nauči, ali je to i pitanje motivacije kandidata, njihovih godina, pa i talenta. Naravno i angažovanja instruktora. MUP kontroliše administrativni rad svih škola na svakih šest meseci vrlo detaljno i korektno u skladu sa važećim propisima. Druga je stvar sposobnost radnika da vodi tridesetak raznovrsnih evidencija, a da ne napravi ni najmanju grešku. Pogotovo u boljim školama sa većim obimom posla. To je veliko opterećenje za vlasnike škola, tako da dolazimo do apsurda da više vodimo računa o urednim sveskama i registrima, nego o kvalitetu obuke koji se i ne vrednuje.

Da li ste upoznati sa Predlogom zakona o bezbednosti saobraćaja?

Dopada mi se novi predlog zakona, jer predviđa znatno ozbiljniji sistem obuke. Uz to, nužno je da stalno govorimo o bezbednosti u saobraćaju, gde, zašto i kako se strada. Udruženje auto-škola je dalo neke sugestije vezane za novi plan i program obuke, jer je dosadašnji bio prevaziđen i nije menjan više od 30 godina. Na primer, dosadašnji je propisivao da kandidat na poligonu treba da provede šest moto-časova, iako se često dešava da mu za taj deo obuke treba više. Instruktor zbog takvih propisa ne može da obučava kandidata prema njegovim potrebama i mogućnostima, a da ne bude u riziku od prekršajne prijave. To ne doprinosi kvalitetu obuke, pa se postavlja pitanje da li mi treba da zadovoljimo formu ili da obučimo kandidata.

Svima koji su polagali vožnju u poslednjih deset godina poznat je termin „policijski testovi„, identični onima koji se pojavljuju na ispitu. Da li su se ta pitanja ikada menjala i otkud to da ih svi imaju?

Dobra novina u zakonu je što on uvodi obaveznu teorijsku nastavu, koja je sada samo opciona, pa kandidati retko dolaze na časove, valjda smatrajući da imaju „dobre materijale“ za učenje. Postoji ukupno dvadeset vrsta testova koji se godinama nisu menjali. Na ispitu uglavnom bude četiri različita i njih donosi radnik MUP-a. Ranije je bilo slučajeva da kandidatima na ispitu vire fotokopirani testovi iz kese ili torbe, i da ih policajci oduzimaju. Po tom pitanju veoma su rigorozni. Što se tiče polaganja praktičnog dela ispita, važna promena je što je pored kandidata, instruktora i policajca sada u automobilu i predsednik komisije. To je verovatno uticalo na smanjenje korupcije, jer je teže da se svi članovi „uortače“. Zbog preventive je i predviđeno da obuka sadrži 40 moto-časova. S obzirom na to da je reč o „sitnom“ novcu, roditeljima bi morala biti važnija briga za život deteta i da taj novac ulože na dodatne časove vožnje.

Iskustvo najvećeg broja vozača koji su polagali u poslednjih desetak godina je da su više puta pali na ispitu vožnje. Kakva je korist, odnosno zarada škola od polaganja ispita?

Gradski prosek je oko 2,5 pokušaja na praktičnom delu. Sve škole su dužne da MUP-u podnose godišnji izveštaj o rezultatima obuke. Obuka kandidata naplaćuje se obično između 18.000 i 20.000 dinara i najjeftinija je u regionu. Cena se nije bitno promenila u poslednjih desetak godina, sve drugo jeste, i to više puta. Pošto novac od obuke ponekad nije dovoljan da se namire troškovi, praktikuje se da škole amortizuju troškove tako što pomalo povećaju cene polaganja ispita koje su obično između 2500 i 3000 dinara, a ne povećavaju cenu osnovne obuke. Ako ima mnogo kandidata na polaganju, na primer 30 ili 40, škola na taj način može pokriti tekuće troškove, naročito van sezone kada nema upisa. S druge strane, i kandidati nisu uvek spremni. Neozbiljno je tvrditi da su kriterijumi ispita visoki ili da komisija namerno obara. Treba biti i malo samokritičan.

Šta je potrebno za otvaranje auto–škole?

Procenjuje se da u Beogradu ima oko 180 auto-škola. Oko 70 odsto škola ima dva do tri instruktora i isto toliko automobila. Za pokretanje su potrebna minimalna ulaganja – lokal koji se može iznajmiti za 120 evra, oprema učionice i dva automobila, na primer „juga“, koji koštaju po 1000 evra. Poligon se iznajmi od druge škole.