Da li je Kosovo bilo kolonija

Međunarodni sud pravde u Hagu okončao je 11. decembra 2009. devetodnevnu javnu raspravu o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova tokom koje je saslušao mišljenja 29 delegacija. Pisane podneske podnelo je, inače, 36 država. Da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom ocenili su predstavnici Srbije, Kine, Rusije, Španije, Rumunije, Kipra, Argentine, Brazila, Vijetnama, Bolivije, Venecuele, Azerbejdžana i Belorusije.

U korist kosovske nezavisnosti izjasnili su se pravni predstavnici SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Holandije, Austrije, Norveške, Danske, Finske, Bugarske, Hrvatske, Albanije, Jordana i Saudijske Arabije. Predstavnik Burundija je ocenio da će Kosovo nastaviti da postoji kao entitet, bez obzira na odluku Međunarodnog suda pravde.

Jedna od tema oko koje su lomljena koplja je bilo to da li se na Kosovo može primeniti takozvani kolonijalni kontekst. U američkom pisanom podnesku, između ostalog se kaže da su SAD i same pre više od 200 godina „završile sa represivnom kolonijalnom istorijom i proglasile nezavisnost“. Nasuprot tome, Kina je podsetila da je princip samoopredeljenja naroda strogo ograničen i primenljiv samo u određenim situacijama kolonijalne vladavine, ili strane okupacije. Po oceni Rusije, kosovski slučaj je izvan kolonijalnog konteksta. Otcepljenje jednog dela države međunarodno pravo dozvoljava samo u slučaju samoopredeljenja naroda u izuzetno ekstremnim situacijama kada je taj narod izložen kontinuiranom i teškom ugnjetavanju (tlačenju) koje ugrožava njegov opstanak.

Druga tema je bila da li nasilje nad albanskim stanovništvom na Kosovu može da posluži kao opravdanje za secesiju. Albanija je tvrdila da je Kosovu oduzeta autonomija i pravo na samoopredeljenje, a da je represija nad kosovskim Albancima vrhunac dostigla 1999. najvećom kampanjom etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata. SAD su se tokom iznošenja mišljenja pred ovim sudom u tom kontekstu pozivale na presude Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, čime se izašlo iz okvira tvrdnje da se tamo zločin individualizuje i da taj sud ne donosi kolektivne presude. Prema stavu Rusije, populacija Kosova nije stekla pravo na secesiju prema navedenom osnovu ni u periodu 1991–1992, niti 1999. godine, uz poseban naglasak na to da posle Kumanovskog sporazuma, do 2008. godine nikakve ekstremne situacije nisu postojale, a populacija Kosova nije iskusila bilo koji vid ugnjetavanja.

Povodom istupa predstavnika Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde, došlo je do zategnutosti između Beograda i Zagreba zbog hrvatske interpretacije da je pokrajina Kosovo u SFRJ imala pravo na otcepljenje. Jedan član naše delegacije je naglasio da Hrvatska Srbiji prebacuje zbog ograničavanja kosovske autonomije 1989, a da je autonomija Kosova ograničena 1989. godine – u vreme kada su u radu saveznih organa još učestvovali i predstavnici Hrvatske. Čula su se i podsećanja na zaključke Badinterove komisije iz 1992. godine, kojima je osporeno pravo pokrajinama da se otcepe od republika bivše SFRJ, a i komisije eksperata EU u vezi sa situacijom u Gruziji 2008, u kome se kaže da međunarodno pravo ne priznaje secesiju.

Na kraju sednice sudije Abdul Koroma, Muhamed Benuna i Antonio Avgusto Kansado Trindade zatražili su od učesnika rasprave da odgovore na pitanja vezana za tvrdnje da međunarodno pravo ne zabranjuje secesiju, i na odredbe Sporazuma iz Rambujea iz 1999. godine. Pisani odgovori trebalo bi da budu dostavljeni sudu do 22. decembra. Ne postoji rok u kome sud treba da donese odluku.