Borbeni ateizam

Posle sahrane patrijarha srpskog Pavla opet su se čule neprimerene reči u našem javnom životu, a pogotovu u takozvanom „civilnom novinarstvu“ (blogovi, forumi i slično). Neki su se, uz aplauze pristalica, ljutili zbog toga što su po članu 6. Zakona o danu žalosti radiodifuzni mediji u dane pogreba bili dužni da emituju program prikladan proglašenoj žalosti; drugi su potpisali da „ne zarezuju crkvu ni tri posto“, lascivno opisivali „čime je Paja navukao Srbe“ – i nešto još grđe…

U odgovoru druge strane, uz slične epitete, pominjan je i borbeni ateizam.

Šta to beše?

Asocijacija vodi ka Savezu borbenih bezbožnika („Sojuz vojinstvujušćih bezbožnikov“), koji je formiran u SSSR 1925, a postojao je do 1947. Knjige kažu da su glavnu ulogu odigrale novine „Bezbožnik“ (1922–1941), koje su okupljale široki krug dopisnika, a formirale su i kružoke čitalaca. Te novine su male kružoke za pripremu kadrova propagandista ateizma u zavodima, fabrikama, kolhozima i domovima učenika u privredi. Rukovodili su se lenjinskim principima uz parolu: „Borba s religijom — borba za socijalizam“. Avgusta 1924. obrazovano je i društvo prijatelja gazete „Bezbožnik“ (ODGB).

Iz toga je u aprilu 1925. proisteklo antireligiozno društvo „Savez bezbožnika“, pa je imenu dodata borbena oznaka, a 1929. je na njegovo čelo izabran glavni urednik „Bezbožnika“ Jemeljan Mihailovič Jaroslavski (Gubeljman Minej Izrailjevič), bivši politički zatvorenik (politkatoržan) iz porodice prognanih u Sibir, Čita. Nije bio za šalu: predsednik Saveza starih boljševika (1931), dobio je orden Lenjina i, 1943, sahranjen u zidinama Kremlja. Početkom 1941. u Savezu borbenih bezbožnika bilo je 3,5 miliona trudbenika iz 100 nacionalnosti. Bili su učlanjeni u Internacionalu slobodoumnih proletera, a zatim i u Svetski savez slobodoumnih.

A onda je, kako kaže pisac u Majstoru i Margeriti, đavo došao po svoje.