Apelaciona tačka na transkripte

Apelacioni sud u Beogradu konačno je 19. juna, posle osam godina, stavio tačku na tužbu za naknadu štete advokatice Biljane Kajganić protiv našeg novinara Miloša Vasića zbog njegovog teksta „Saradnici, advokati i stari drugari“, u kojem se prenosi deo telefonskog razgovora kada Kajganićka pokušava Dejana Milenkovića Bagzija, svoga klijenta, nagovoriti da lažno svedočeći okrivi Ljubišu Buhu Čumeta – kasnije svedoka-saradnika u procesu ubicama premijera Zorana Đinđića – i još neke ljude za ubistvo Momira Gavrilovića Gavre (avgusta 2001), a on to odbija.

Apelacioni sud, koji je posle dve prvostepene osuđujuće i dve ukidajuće presude, stao na stanovište da – napominjući da je u „Vremenu“ objavljen i Kajganićkin demanti – „legitimni interes javnosti da bude informisana o činjenicama i događajima koji su u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv učinilaca krivičnog dela ubistva visokog državnog funkcionera – premijera preovlađuje nad interesom časti i ugleda lica koje se pojavljuje kao branilac okrivljenog u tom postupku, a objavljene informacije nisu usmerene na njegovu ličnost ili profesionalnu delatnost, već na događaje koji bi mogli imati uticaja na tok krivičnog postupka, što je saglasno odredbi člana 10, stav 2. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“.

Slučaj traje od septembra 2004. godine. Nakon teksta u „Vremenu“, nadležno tužilaštvo pokrenulo je postupak po službenoj dužnosti zbog navodne klevete državnih funkcionera: da su o sadržaju prisluškivanih razgovora sa Bagzijem obavešteni tadašnji premijer Vojislav Koštunica, ministar pravde Zoran Stojković, ministar policije Dragan Jočić, direktor BIA Rade Bulatović i načelnik RJB Miroslav Milošević. Zbog izmene zakona, postupak je obustavljen januara 2005, a valja napomenuti da niko od spomenutih nije – iako je na to bio upućen od suda – nastavio s privatnim krivičnim gonjenjem.

Advokatica Kajganić je protiv Vasića podnela i krivičnu i tužbu za naknadu štete u septembru 2004, tražeći 700.000 dinara odštete. Krivični postupak okončan je u Subotici u avgustu 2008, ali je krivični predmet već bio pred zastarevanjem.

Parnični postupak, pred sudijom Jasminom Svorcan (reizabranom 2010), završio je dvema presudama. U gotovo istovetne dve presude, koje je ukinuo Okružni sud, Vasiću se nalaže plaćanje odštete od 350.000 dinara (plus troškovi i kamate); druga presuda, donesena navodno u februaru 2008. godine dostavljena je tek dve i po godine kasnije, nakon što je proces tzv. reizbora već sproveden, i to ne u originalu, no u mrljavoj i mestimično nečitkoj kopiji.

Na kraju Apelacioni sud konačno odbija tužbu za naknadu štete.

Činjenica je da su svi sudovi, od tadašnjih opštinskih (subotički i beogradski), pa godinama kasnije i Apelacioni, od Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, tražili da im dostave te transkripte i to ukupno pet puta: tri puta opštinski i dva puta Apelacioni. Ovi su se vadili kako su znali, tvrdeći da oni nisu kod njih, da bi tek u maju 2007. godine poslali dopis u kojem tvrde da su „u međuvremenu, od istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, zaprimili radi upoznavanja CD-romove i pisane transkripte razgovora, koje proučavaju radi donošenja odluke u jednom drugom krivičnom postupku“.

Samo četiri dana ranije, Istražno odeljenje Okružnog suda u dopisu kojega potpisuje istražni sudac Dragan Lazarević, na zahtev subotičkog i beogradskog opštinskog suda da im se dostave transkripti, odgovara da nije moguće udovoljiti tom zahtevu imajući u vidu odredbe ZKP-a koje se odnose na nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora, koje propisuju da se materijal prikupljen tom merom može koristiti „samo u postupku i u odnosu na lice i krivično delo za koje su mere naredbom istražnog sudije odobrene“, a osim toga, dodaje se – te 2007. godine – još uvek nije pravosnažno okončano suđenje za atentat na premijera Đinđića.

Ponavlja se to i tokom ove godine u odgovorima na zahteve Apelacionog suda da im se dostave zapisnici. Sve se svodi na, otprilike, „imamo, ali ne damo“, ne objašnjavajući kako to da transkripti i snimci – postoji mogućnost i da su pribavljeni bez valjane naredbe istražnog sudije – još postoje, uprkos zakonskoj odredbi da se u roku od šest meseci nakon njihova pribavljanja mora ili pokrenuti krivični postupak protiv prisluškivanih, ili se taj materijal mora uništiti u istom roku.

Ako je tačna informacija iz maja 2007. godine da su „zaprimili“ CD-ove i pisane transkripte i da ih proučavaju radi odluke u nekom drugom predmetu, a isti specijalni sud i danas tvrdi da „ima, a ne da“, onda je tu reč o debelom nepoštovanju prava i zloupotrebi zakona.

Srećom, ovoga puta tu zloupotrebu „fantomskih transkripata“, kako ih otpočetka zove advokat Srđa Popović, nisu platili novinar i redakcija. Advokatici Kajganić verovatno bi bilo bolje da je odmah tužila državu, umesto da tuži novinara. Državu koja se i dan-danas protivzakonito i bezobrazno igra sa „drugim krivičnim postupkom“, koji je odavno zakonski nemoguć.