Evropska alijansa akademija saopštila je da pruža punu podršku studentima, umetnicima i društvu Srbije u borbi za demokratiju i upozoravaju da Vlada Srbije sve više urušava umetnost i obrazovanje svoje zemlje
Kako se akademik Nikola Hajdin obreo u viralnom klinču Žakline Tatalović i Dragana J. Vučićevića, šta to govori o Srbiji i, pre svega, po čemu je još pomalo poznat
Dolazak novih maloprodajnih lanaca mogao bi da pojača konkurenciju u Srbiji, pošto Fix Price planira prve prodavnice već ove godine, dok se Eurospin očekuje kasnije
Udruženje sudija i tužilaca „Odbrana struke“ tvrdi da je Visoki savet tužilaštva ignorisao preporuke Venecijanske komisije i sproveo, kako navode, kaznene mere prema nepodobnim tužiocima
Kompanija Milenijum tim, poznata po bliskim vezama sa vlašću, i prošle godine je uvećala svoj profit, pa je 2025. godinu završila sa skoro 22 miliona evra neto dobiti, piše Nova ekonomija
Prvomajska akcija saobraćajne policije potvrđuje da se u Srbiji ograničenje brzine shvata kao neobavezna preporuka, a da nije teško za volanom naći pijanog ili drogiranog čoveka
Beograd na vodi nastavlja širenje ka Adi Ciganliji, a nova faza razvoja na prostoru Beogradskog sajma uključuje 18 stambenih zgrada, marinu, produženje promenade i izgradnju kule visoke 120 metara
Novinarka N1 televizije Žaklina Tatalović našla se u centru pažnje nakon što su je režimski mediji optužili da je lagala kada je rekla da joj je akademik Nikola Hajdin deda. Nakon nekoliko dana ćutanja N1 se oglasio saopštenjem da je njihova novinarka meta organizovane kampanje diskreditacije
Jedan deo javnosti je protiv idejnog rešenja za spomenik novosadskim žrtvama, pre svega zato što ga podiže vlast koja još nije kaznila one koji su odgovorni za smrt 16 ljudi. Pobedničko rešenje Gorana Čpajka Novosađane podstreća na jedan od blokova nadstrešnice koji su 1. novembra 2024. padali po ljudima
Ishod prvih suđenja za oružani sukob u Banjskoj odavno se znao, kažu sagovornici „Vremena“, tvrdeći da jedan od osuđenih sa incidentom nema ništa. Dok neki sada gule robiju, a države Srbije na Kosovu skoro više da nema, kolovođa Milan Radoičić u Srbiji i dalje „privređuje“
Američki predsednik Donald Tramp najavio je povećanje carina na vozila iz Evropske unije na 25 odsto, što bi najveće posledice moglo da ostavi na nemačke proizvođače automobila poput Audija i Poršea
',
title: 'Pogled sa nezavisne scene: Nema nestranačkih konkursa, pozorišta, festivala',
pubdate: '2026-04-27 18:00:20',
authors: authors,
sections: "Kultura",
tags: "Kultura,Nezavisna scena,Studenti",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Pogled sa nezavisne scene: Nema nestranačkih konkursa, pozorišta, festivala',
'pageContent': 'Tekst* Sonje Ćirić pokrenuo je niz reakcija i kratkih analiza iz različitih pozicija o tome šta nam se dešava sa pozorištem, a nužno i sa kulturom ovih dana i godina.
Autori svih tekstova dali su šarenolik pregled mogućih uglova gledanja, nakon kojih je uvek isti zaključak: da je pozorište (tj. čitava kultura) devastirano i da su se razlozi za to stanje nagomilavali godinama, kroz pogrešne odluke, neznalačke uprave, partokratizaciju, komercijalizaciju, cenzuru, dugu i strašnu devastaciju radničkih prava, ali i kroz ćutanje, pristajanje, nemogućnost zajedništva, odustajanje, pa i oportunizam i klijentelitizam koje nikako da priznamo kao kolektivnu slabost institucionalne kulture.
A gde je tu nezavisna scena
Ipak, oči bode potpuni izostanak pominjanja, pa tako i mišljenja o položaju nezavisne kulture i nezavisnih umetnika koji rade u polju izvođačkih umetnosti, pozorišta, plesa i cirkusa, onih koji postoje i opstojavaju izvan institucija i vrlo često hrane svojim idejama i postupcima tu institucionalnu kulturu.
U uslovima koje svi znamo previše dobro i sa kojima smo postali previše bliski, umetnici sa nezavisne kulturne scene ostavljeni su poslednje dve godine bez ičega: bez sredstava za nove produkcije i projekte – jer nema nestranačkih konkursa, bez prostora za rad – jer nema nestranačkih pozorišta, festivala i kulturnih centara, bez medijskog prostora da o tome govore i da se čuju – jer nema ni javnog medijskog servisa koji stiže do svih građana.
Zato što su zaposleni u javnom sektoru digli ruke od svojih radničkih prava, još je manje prava ostalo za samostalne umetnike i kulturne radnike i radnice. Brojni umetnici i organizacije koje se bave pozorištem i pozorišnim istraživanjima, savremenim plesom, cirkusom i različitim formama umetničkog, pedagoškog, istraživačkog i produkcijskog rada u izvođačkim umetnostima ne samo da su namerno odstranjeni iz kulturnog života finansijskim sankcijama SNS režima, nego su zaboravljeni i od strane prirodnih saveznika, pozorišnih radnika koji rade u ipak malo sigurnijim uslovima, primaju plate, vidljiviji su u medijima.
Čini se, to je kritična tačka za preokret i za buduće promene: solidarnost i razumevanje za druge, deljenje resursa i zajednički nastup koji treba da pokaže našu pravu snagu.
Jer, ako su mogli studenti da svojim akcijama i skupovima vrate afektivnu vezu među hiljade nepoznatih ljudi na ulicama naših gradova i sela, baš onaj kvalitet komunikacije koji čini posebnost izvođačkih umetnosti – trenutke jedinstvene emocionalne aktivacije i povezanosti između umetnika, publike i među samom publikom – zašto to ne bi radili pozorišni ansambli izvan svojih dobro kontrolisanih pozorišnih zgrada?
Zašto ne izađu na ulice
Zašto pozorišni radnici i radnice ne izađu ponovo na ulice kada im „bokani“ ionako ne dozvoljavaju da rade? Nezavisni umetnici bi ih podržali i pridružili se, da na ulici razgovaraju i zajedno osmisle neki drugi pozorišno-plesno-cirkuski sistem zasnovan na saradnji i učenju jednih od drugih.
Prilika je bezbroj, građani ih čekaju.
Na primer, zašto dečije pozorište ne bi odigralo neki deo predstave na protestu roditelja-negovatelja dece sa smetnjama u razvoju koji očajnički traže podršku? Zašto glumci naših pozorišta ne krenu po predgrađima Beograda, Novog Sada i drugih gradova da, u saradnji sa tamošnjim zborovima, odigraju nešto na ulici za građane tih zapuštenih, od gradskih službi napuštenih naselja, bez biblioteke, apoteke, parka i pristojnog autobusa?
Dolazi lepo vreme, probe se mogu napraviti nekada i napolju. To bi bila i prilika da se pitaju ti građani šta je za njih pozorište, idu li tamo, koliko im ono znači; iznenadili bi se umetnici koliko je građana koji hoće da uče o sebi i društvu kroz umetnost.
Možda bi pozorišni radnici mogli da pozovu mlade umetnike, izvođače, plesače, koreografe, cirkuske umetnike da im održe neku radionicu, da pričaju o tome kako rade i žive, šta su naučili kroz taj prekarni umetnički rad i kako im se može pomoći. A ovi zaista imaju šta da kažu jer su razvili puno veština koje se tiču saradnje, solidarnosti, deljenja i davanja. I uz to, mnogi su završili visoke i prestižne škole van naše zemlje jer – hej! ovde takvog obrazovanja i nema.
Široki front otpora
Čitamo u prethodnim tekstovima da u našoj zemlji nema pouzdanog beleženja, praćenja i analize čak ni aktuelnih pozorišnih programa, te je teško doći do tačnih podataka o pozorišnoj produkciji. Možda je to tema za zajednički rad sa nezavisnom scenom koja ima zavidne istraživačke i zagovaračke kapacitete (koji su većim delom odliveni izvan naših granica, ali su i dalje povezani sa nama i željni da ponovo ovde rade).
Kako je moguće da su pozorišne zajednice i dalje zagledane u svoj pupak i da i dalje ne mogu da se dosete da je baš sada taj trenutak da se ujedine snage i znanje i da se stvori široki front otpora i borbe za kulturu kao javno dobro?
Podsetiću na jedan primer saradnje koja ne nudi model, već dokazuje moć zajedničkog delovanja: ne-Bitef, gerilsko izdanje Bitef Festivala u decembru 2025. godine, bio je primer kako se u svega par nedelja, uz minimalna sredstva i ogromno znanje i srčanu želju za otporom represiji i cenzuri, može napraviti čudo koje odzvanja hodnicima institucija kulture i obrazovanja, ulicama, medijima, društvenim mrežama, nudeći inspiraciju, strast i osećaj ponosa da umetnost i kultura ne mogu biti pokorene.
Pozorište je tamo gde se okupimo da se dogovorimo kako ćemo sve početi ispočetka.
*Tekst „Devet pozorišta u Beogradu realizovalo je prosečno 1,7 premijeru ove sezone“ objavljen na portalu „Vremena“ 18. aprila, pokrenuo je temu o odgovornosti za ovakvo stanje na ovdašnjoj sceni. Nakon Željka Hubača, dramskog pisca i dramaturga Narodnog pozorišta, koji je o tome pisao 20. aprila u tekstu „Da li su za propadanje pozorišta krivi samo Selak, Bokan i Baja“, objavili smo 22. aprila tekst „Kakve su posledice sve goreg finansiranja pozorišta” Aleksandra Milosavljevića, pozorišnog kritičara, teatrologa i dramaturga, a zatim 23. aprila i tekst reditelja Nebojše Bradića „Najbolje bi bilo da se dometi ove pozorišne sezone zaborave“,kao i pozorišne kritičarke i profesorke Marine Mađarev „Oduzeta budućnost“ (26. april)
