Zanesenjaci i izumitelji

Zaštita intelektualne svojine nije novotarija novog svetskog poretka i globalizacije tržišta niti se prevashodno odnosi na kompjuterski softver, filmove i muziku, kako bi se brzopleto moglo zaključiti po galami koja se svakodnevno, kod nas kao i u svetu, diže oko toga. Novotarija je naprasno objedinjavanje u jednom nazivu suštinski raličitih rezultata inventivnosti pojedinca ili grupe i prava koja iz te inventivnosti proizlaze, autorskih prava i patenta. Patent je čedo industrijske revolucije a patentirani proizvodi i postupci zadiru u sve aspekte života. Neki patenti su postali sinonim za vrstu proizvoda kao što je, na primer, žilet – izum koji je spomenik njegovom pronalazaču po kome nosi ime. Danas ekonomski položaj više zavisi od tehnoloških promena nego od kapitalnih ulaganja, tehničko-tehnološke informacije su glavni razvojni resurs a većina tih informacija sadržana je isključivo u patentnim spisima. Prema iskustvu razvijenih zemalja, praćenjem patentnih informacija može se uštedeti čak trećina i više izdataka za razvoj novih tehnologija i novih proizvoda.

Da bi pronalazak bio zaštićen patent, izumitelj ili nosilac prava mora podneti prijavu koja sadrži jasan i dovoljno detaljan opis pronalaska propraćen odgovarajućim skicama i crtežima, tabelama i dijagramima, tako da ga stručnjak iz odgovarajuće oblasti tehnike može proizvesti i primeniti. Pronalazak, pored toga što je neophodno da bude nov i da ima inventivni nivo, mora biti tehnički ostvariv i mora da funkcioniše. Put od prijave patenta do njegovog priznavanja nije ni jednostavan ni kratak. Po podnošenju prijave, on se formalno i suštinski proverava. Formalno ispitivanje podrazumeva analizu dokumentacije, klasifikaciju izuma po međunarodno usvojenom sistemu i tehničku ostvarivost i primenjivost; postupak traje nekoliko meseci. Suštinska provera odnosi se na upoređivanje sa sličnim registrovanim patentima u svetu i kod nas, radi utvrđivanja originalnosti konkretnog tehničkog rešenja. Taj posao može potrajati godinama. Posle prve provere prijava se objavljuje u specijalizovanom dvomesečniku „Glasnik intelektualne svojine“, posle druge se izdaje sertifikat.

TALENTOVANI NAROD: „Pronalazaštvo ima dugu tradiciju kod nas i sudeći po broju prijavljenih patenata spadamo u inventivnije nacije, ako ne baš u svetu, u regiji zasigurno“, kaže za „Vreme“ Aleksandar Petrović, u Zavodu zadužen za komuniciranje s javnošću. Ipak, po rečima Snežane Šarboh, načelnice odeljenja za mašinstvo sektora za patente Saveznog zavoda za zaštitu intelektualne svojine, tek svaki peti izum i zasluži patent. Po tome smo takođe rekorderi. Za takvu nisku prolaznost ima više razloga. Najčešći je umišljena veličina neukih i takvi najčešće „padaju“ na prvom koraku, na popunjavanju prijave koja je sve samo ne jednostavna. Drugima je, pak, dovoljno da se prijava uzme u razmatranje da bi se pred rodbinom i komšijama mogli hvaliti da su pronalazači, ne baš kao Tesla i Pupin, ali tu negde. Nekima se, opet, prijava patenta boduje za napredovanje u službi, ne mnogo, ali prijava po prijava pa se nakupi. Svim ovim slučajevima je zajedničko jedno: taksa za prijavu patenta je simbolična, svega par stotina dinara, a šta je jeftino troši se neumereno. U svetu je ta zabava mnogo skuplja pa je i broj odbijenih prijava mnogo manji.

Najbizarniji i ujedno najtužniji je slučaj Miodraga Mičića zvanog Mimi, „mladog genijalnog pronalazača“ koga je krajem osamdesetih godina prošlog veka promovisao Milutin Mrkonjić, tadašnji direktor CIP-a a kasnije obnovitelj bombardovanjem porušene infrastrukture. „Pegla – glačalo načinjeno od ‘vidasila’ sa poluprovodničkim regulatorom“, „postupak za izradu pontonskih plovnih objekata, a naročito restorana“, „protočno-mlazni motor sa pulsirajućim konusom i kompresionim prstenastim klipovima“, „nova vrsta motora sa unutrašnjim sagorevanjem – Mimijev motor“ samo su neki od mnoštva „pronalazaka“, devetnaest ukupno za svega četiri godine. Da bi sve imalo potrebnu težinu, prijava „izuma“ Zavodu javnosti je prikazivana kao patent i nametana kao dokaz trijumfa domaće pameti koja će uticati da se razmahne domaća privreda. „Mimi je bio pametan dečak koji je brzo shvatio ulogu koja mu je dodeljena. Njegovi roditelji, budući neobrazovani, olako su prihvatili ‘genijalnost’ svog deteta“, seća se Petrović. Olako je priču progutala i najšira publika slepo verujući u obećanu brzinu dostizanja švedskog standarda. Bilo je tu i sitnog profita: dobio je tada Mimi na poklon kompjuter, stipendiju i čak kancelariju u CIP-u sa sve sekretaricom. U celoj farsi su, na opštu sramotu, pored do tada anonimnog Mrke, učestvovali i mnogi univerzitetski profesori. Sve prijave su, međutim, već posle formalnog ispitivanja odbačene, prevashodno zbog nepotpune dokumentacije, smušenog opisa i bez realnog osnova za tvrdnju da je reč o nečem novom i da to uopšte može da funkcioniše, naravno bez bilo kakvog odjeka u javnosti.

ENERGIJA CRNIH RUPA: Perpetuum mobile, mašina koja jedanput pokrenuta nastavlja da radi bez daljeg utroška energije, čest je slučaj. „Teško je opisati kakvih je sve prijava bilo. Biser nad biserima je postupak za korišćenje energije crnih rupa“, kaže Petrović i dodaje da to nije slučaj samo kod nas već da je to opšta pojava. Navodi primer češkog zavoda koji je, budući zatrpan takvim „izumima“, štampao oveću knjigu sa zbirkom takvih projekata ne bi li potencijalne genijalce odvratio od nauma koji se kosi sa osnovnim zakonima fizike, ali bez uspeha: broj takvih prijava nije se smanjio. „Zanesenjaka je uvek bilo i biće“, odmahuje glavom Petrović. Navodi tužan primer čoveka koji je takvu mašinu konstruisao i, ljut što mu je prijava odbijena kao neostvariva a ubeđen u ispravnost zamisli, celu svoju nemalu ušteđevinu spiskao je na realizaciju nemogućeg. Mašina na kraju nije proradila ali je on i dalje uporno tvrdio da ju je moguće napraviti a za neuspeh je optuživao fušeraj u alatnici koja se tog jalovog posla latila ne želeći da prizna da „nešto od ničega ne biva“.

Iako je već formalno ispitivanje nepremostiva prepreka takvim „konstruktorima“, događa se i da se takvi projekti prihvate za detaljno ispitivanje. U „Glasniku“ je objavljeno prihvatanje prijave „uređaja za proizvodnju električne energije inicijalnom energijom“, bez obzira na to što je sam naziv definicija za perpetuum mobile. Mašina, po zamisli autora, sa elektromotorom, proizvodi struju uz energetski dobitak veći od uložene energije i to više od deset puta.

ZANEMARENO BOGATSTVO: Od ukupno dvadeset četiri miliona izuma registrovanih u svetu otkako postoji patent kao pravo, u arhivi Zavoda za zaštitu intelektualne svojine nalazi se njih više od jedanaest miliona. Većini je patent istekao i može se koristiti bez nadoknade, ima ih neinteresantnih jer su zastareli, kao i onih koji se uveliko primenjuju i masovno proizvode i deo su svakodnevnog života. Među njima je, primera radi, nikad primenjeni analogni hidraulični računar Mihajla Petrovića Alasa patentiran krajem devetnaestog veka, kao i patent Intelovog mikroprocesora od pre nekoliko decenija, sastavni deo svakog kompjutera. „Uz Narodnu biblioteku i Muzej kinoteke, naš arhiv je najznačajnija zbirka ljudske inventivnosti koju ova zemlja poseduje“, s ponosom ističe Aleksandar Petrović. „Nažalost, malo ko ovde i zna da to uopšte postoji.“

Arhiv je, inače, podstanarski smešten na nekoliko lokacija u gradu, često se seli s mesta na mesto, kao nešto što je na smetnji, ali je grehota baciti ga. Većina dokumenata se, privremeno, nalazi u Palati federacije na Novom Beogradu. Pre nekoliko meseci, prvi put od osnivanja, Zavod se uselio u svoju zgradu. Predviđeno je otvaranje čitaonice namenjene pronalazačima, ali i proizvođačima, da bi se efikasno informisali o tehničkim dostignućima iz oblasti za koje su zainteresovani: pronalazači da ne gube energiju u otkrivanju otkrivenog, proizvođači da nađu rešenje za problem koji imaju, ideju za proizvodni program ili ime i adresu onoga kome treba platiti za korišćenje izuma ako patent nije istekao. Dostupnost dokumentacije, smatraju u Zavodu, pomoći će boljoj cirkulaciji informacija i pomoći razvoju domaće privrede. Za očekivati je i da će nemogućih izuma koji ne rade i ničemu ne služe tada biti manje.