Ne može se reći da je vaterpolo sport za kojim „ginu“ milioni navijača. To je specifičan sport kojim se na vrhunski način bavi mali broj profesionalaca, mali u odnosu na fudbal i košarku. Ponekad takmičenja izgledaju kao proširene Balkanske igre: za one koji nisu iz nekadašnje Jugoslavije moru je predstavljala i činjenica da je sad Crna Gora „za sebe“.
Osim Mađarske, čija se slavna reprezentacija polako rastura, u vaterpolo svetu dominiraju Srbi, Crnogorci i Hrvati. Pored toga, ponekad nešto pokušaju Italijani, ponekad Španci, odigraju neku utakmicu dobro Amerikanci, Rusi i Nemci.
U velikom balkanskom trijumviratu Srbija je najbolja i najspecifičnija. Svetski prvaci iz 2009, ovogodišnji pobednici Svetske lige i Svetskog kupa predstavljaju tim koji je iznikao iz dva bazena. Za Crnu Goru i Hrvatsku se čak i može očekivati da imaju ljude koji znaju da plivaju i u isto vreme se dodaju loptom u nekom sistemu, ali Srbija je zaista poseban slučaj.
Kada bi neko pitao čak i one koji su nedavno bodrili u velikom broju svoju ekipu na niškom plivalištu Čair koji vaterpolo klubovi postoje u Srbiji, ne bi bilo mnogo onih koji znaju odgovor.
Dakle, država bez mora i bez bazena, sa jednim klubom, VK Partizan, ima najbolje vaterpoliste na svetu. Ili je taj sport baš bezveze ili tu nešto dublje postoji.
Kao što „poznavaoci sporta“ dobro znaju, VK Partizan je jedan od trofejnijih klubova u Evropi i, kako se kolokvijalno kaže, „rasadnik talenata“. Ovaj klub, utemeljen na znanju i viziji Vlaha Orlića, godinama je bio osnova reprezentacija SFRJ, SRJ, SCG i, danas, Srbije. Njegove aktivnosti su vezane za plivalište Sportskog centra Banjica u Beogradu, koje je i jedino koliko-toliko opremljeno za trening vrhunskih sportista i organizaciju značajnih takmičenja.
S druge strane, bezbroj puta renovirani i ponovo krpljeni bazen Tašmajdana u Beogradu nije „u funkciji“, kao ni nekadašnji „25. maj“ i „11. april“. Na bazene u unutrašnjosti Srbije ne treba trošiti reči. U takvom ambijentu, ovaj sport je „dao“ jednog Filipa Filipovića, Andriju Prlainovića, Vanju Udovičića i ostale „zlatne dečake“ koji haraju svetskom vaterpolo scenom.
I ovo što smo gore naveli je nešto što se manje-više zna i na šta su ljudi u Srbiji navikli: kako leto dođe, vaterpolo sastav osvoji šta je moguće u trenucima kada se nacija po pravilu oporavlja od šokova izazvanih lošim rezultatima u fudbalu, recimo, za koji nam se stalno govori da je još malo potrebno pa da sednemo na vrh sveta.
Zato je vapaj koji je stidljivo pušten kroz medije ovog jula i koji je stigao od igrača reprezentacije zvučao kao dramatično upozorenje: dajte da država nešto učini da se ne ugasi u potpunosti sport koji zaista jeste nacionalni znak Srbije. Neki od članova tima su izjavili da im nije jasno šta treba da urade pa da dobiju deo onog statusa (čitaj: novca) koji država izdvaja da bi „podigla fudbal u Srbiji“.
Kroz njihov apel se zapravo pokazuje prava slika strategije društva kada je reč o sportu: forsiramo najviše ono što privlači masovnu pažnju. Problem je u tome što srpski fudbal privlači pažnju svojom ništavnošću i mafijaškim skandalima koji ga prate, a ne kvalitetom i odličnim rezultatima. Možemo da zamislimo kako se oseća svetski prvak kada čuje predsednika FSS-a da se razbacuje milionima evra i nada se da država ni po koju cenu neće odustati od dalje podrške „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“, dok on ponekad nema toplu vodu za tuširanje posle treninga.
Naravno, iz Ministarstva sporta stigla je potvrda da će vaterpolo biti podržan i da će se stvoriti svi uslovi i da je država već renovirala neke bazene, ali ostaje činjenica da je to minimalno u odnosu na sredstva koja su u planu da se ulože u obnavljanje „stadionske mreže“ u Srbiji, akcije koju forsira ministar ekonomije Mlađan Dinkić, objašnjavajući da će se na taj način em vozdići fudbal em građevinarstvo u Srbiji.
Kada se malo sklonimo od ovih infrastrukturno-komunalnih problema i vratimo se na sportski teren, videćemo da se „naši“ ozbiljno pripremaju za predstojeće Evropsko prvenstvo koje se održava u Zagrebu krajem avgusta. Vaterpolo reprezentacija Srbije odlazi na takmičenje kao prvi favorit i pokušaće da vrati titulu najboljeg u Evropi iz Podgorice u Beograd i da spoji šampionske titule. Ako budu prvaci, balkon ispred gradske kuće im ne gine, a da li će vaterpolo postojati u narednih deset godina, o tome će se odlučivati posle slavlja.
Kad se svi „islikaju“.
