Teniska velesila sa Balkana

Na prvi pogled na pariskom grend slemu nema ništa novo. Po treću godinu zaredom pobedili su Španac Rafael Nadal u muškoj i Belgijanka Žastin Enan u ženskoj konkurenciji. Po treću godinu zaredom je „kralj šljake“, Rafa zvani Bik, u direktnom, kao i prošle godine, finalnom susretu raspršio snove prvog reketa sveta Rožea Federera da može da pobedi i na ovom grend slemu pošto je već pobeđivao na svim ostalima. Treću godinu zaredom je jedini ženski jednoručni bekhend, poreklom iz Belgije, bio bez konkurencije na Rolan Garosu.

Ali, da, ipak ima nešto: Srbija je na ovom turniru definitivno postala svetska teniska velesila. Od ukupno deset polufinala Rolan Garosa imali smo predstavnike u pet, od pet finala imali smo predstavnike u dva i, nažalost, ne, niko od naših nije uspeo da pobedi na ovom grend slem turniru. Svejedno, ovakvi rezultati izazvali su jedne francuske novine da se u karikaturi zapitaju „kako se na srpskom kaže tenis“, jedne američke da analiziraju zašto su naši igrači koji su rasli u vreme bombardovanja Srbije sada tako dobri, a jedne britanske da u razgovoru sa predsednikom Teniske asocijacije Srbije Slobodanom Živojinovićem pokušaju da čitaocima objasne uspeh naše „zlatne generacije“. Kada ozbiljne novine u „ozbiljnim“ zemljama na „ozbiljan“ način analiziraju naš tenis, to znači da smo postali ozbiljan faktor u ovom sportu.

Nije ni to baš novo. Tu nedavno su Đoković, Ivanovićeva i Jankovićeva osvojili po turnir tri vikenda zaredom i tako jednom zauvek poremetili ustaljeni redosled sportskih vesti koje sad redovno počinju tenisom. Već nekoliko godina naši najbolji igrači se konstantno i sigurno penju na svetskim rang-listama. Ono što im je zajedničko je to da vrlo strpljivo i pametno grade svoje karijere, bez strelovitih uspona i padova, sa stalnim postepenim napredovanjem. Samo su sada ti rezultati bili nekako koncentrisani, svi su odjednom na istom grend slem turniru postigli izvrstan uspeh koji prosto bode oči. Ovo troje naših najboljih singl igrača imaju – što se tiče rezultata, tempa napredovanja i odlike velikih igrača da slabije protivnike pobeđuju i kad ne igraju baš najbolje – vrlo slične karijere. Ostao im je samo još jedan, istina verovatno najteži, korak – pobediti najbolje na najjačim turnirima i osvojiti neki grend slem. Ko to uspe ući će na velika vrata ne samo u istoriju srpskog već i svetskog sporta. A što se tiče „srpske škole“ tenisa i da li uopšte kao takva sistemski postoji ili će pre biti da je tu reč o ogromnom pojedinačnom trudu biće reči u jednom od narednih brojeva „Vremena“.

ANA I JELENA: Najveći uspeh od naših tenisera postigla je Ana Ivanović plasmanom u finale ženskog singla. Kao sedmi nosilac Ana je igrala odlično, izgubila je samo dva seta, od toga jedan od Svetlane Kuznjecove, trećeg nosioca, koju je savladala u četvrtfinalu. U polufinalu je sa 2:0 pobedila Mariju Šarapovu, drugog nosioca turnira. U finalu, protiv prvog nosioca i favorita turnira Žastin Enan, počela je dobro, prva je oduzela servis protivnici, imala je priliku da povede sa 2:0 u gemovima u prvom setu, ali se nakon toga ipak pokazalo da je u ovom trenutku Enan prejaka za Ivanovićevu koja nije uspela da osvoji set. I ovako je ovo njen najveći uspeh u karijeri – bar za sada. Prošle godine je ovde stigla do trećeg kola, a na Vimbldonu do četvrtog što joj je do sada bio najveći uspeh na grend slemovima. Ukoliko Ana barem još malo popravi svoje kretanje na terenu (a očigledno radi na tome), uz odličnu tehniku, snagu i peciznost njenih udaraca mogla bi u narednim godinama da postane redovni kandidat za osvajanje trofeja.

Svi su ovde priželjkivali „srpsko“ finale, Jelena Janković protiv Ane. U polufinalu se Jeleni na putu isprečila fenomenalna Enan koja je i Ani došla glave u finalu. Sticao se utisak da nijedna druga igračica ne bi mogla da zaustavi naše teniserke. Jankovićeva je igrala izvanredno, kretala se fenomenalno, imala je jake živce (što joj nije uvek jača strana), pametno je znala da prilagođava svoju taktiku protivnicama. Do polufinala je izgubila samo jedan set i to od Venus Vilijams protiv koje je morala da igra već u trećoj rundi – odličan skor. U polufinalu, Enan je bila suviše jaka – i opet treba reći: za sada. Ovim polufinalom Džej Džej je ponovila svoj najbolji grend slem rezulatat jer je prošle godine već igrala polufinale na US openu, a na Rolan Garosu je prošle godine stigla do trećeg kola.

Jelena često ima nesreću sa žrebom pa je od izrazitog značaja njeno upravo osvojeno treće mesto na WTA rang-listi – sada će biti favorit bar do polufinala. Naša najbolje rangirana teniserka je ozbiljan konkurent za osvajanje nekog grend slem turnira u bliskoj budućnosti i ne bi bilo veliko iznenađenje da to bude već ove godine na Vimbldonu ili na US openu. Mala opasnost vreba u tome što je Jelena ove godine igrala najviše turnira (trideset!) od svih igračica na vrhu rang-liste – može da je sustigne umor. Ponekad zabrinjava i slaba realizacija meč lopti.

NOVAK ĐOKOVIĆ: Novak Đoković je takođe stigao do polufinala ostvarivši svoj najbolji rezultat na grend slem turnirima. Tu je izgubio od, na šljaci neprikosnovenog, Nadala. I prošle godine je ovde izgubio od Nadala, ali u četvrtfinalu. Nakon odličnih igara na prvoj ovogodišnjoj američkoj turneji i pobede na turniru masters serije u Majamiju, Nole se vrlo polako prilagođavao igri na šljaci u Evropi – nije igrao baš najbolje – ali je uprkos tome, onako usput, pobedio na turniru u Estorilu. U Parizu je imao prilično lak žreb pa je do polufinala igrao samo sa jednim igračem iz prvih sto na rang-listi. Kako je turnir odmicao Đoković je igrao sve bolje (neočekivano se „mučio“ samo sa domaćim igračem Pasionsom u trećem kolu – trebalo mu je pet dramatičnih setova) i verovatno je najbolju partiju pružio baš protiv Nadala (drugi nosilac) u polufinalu kada je, doduše rezultatski, glatko izgubio. Možda su mu nedostajali jači protivnici kao priprema za Nadala, a možda je šteta što polufinale nije igrao sa Federerom, tu bi imao veće šanse za prolaz u finale. Podsećanja radi, na pomenutoj američkoj turneji na dva turnira masters serije na tvrdoj podlozi Nole je dva puta igrao sa Nadalom, jedan meč je izgubio, a drugi dobio brzo izvukavši pouke iz prvog poraza. Ovaj mladić i poraze koristi za napredovanje. Nadajmo se samo da će se nešto brže prilagoditi igri na travi nego što se prilagođavao igri na šljaci. Dobri rezultati će se nastaviti. Šanse za pobedu na nekom od grend slem turnira u budućnosti su mu dobre – možda ne baš ove godine, ali nikad se ne zna – možda baš na US openu krajem leta.

DUBL I MIKS: Nekako u senci ovih velikih uspeha u singlu ostali su isto tako dobri rezultati našeg najboljeg dubl igrača. Objektivno posmatrano Nenad Zimonjić je možda jedini od svih naših predstavnika imao realnu šansu za pobedu na turniru i u muškom i u miks dublu. U muškom dublu je u paru s Francuzom Fabrisom Santorom bio četvrti nosilac. Sigurnom igrom lako su stigli do polufinala gde je „trebalo“ da igraju protiv apsolutnih favorita i prvih nosilaca braće Brajan. Međutim, tu ih je dočekao slabije rangirani češki par Lukas Dluhi – Pavel Vizner (deveti nosioci), koji je u četvrtfinalu nadigrao favorizovanu američku braću. Nažalost, Zimonjić i Santoro se u ovoj neočekivano povoljnoj situaciji nisu najbolje snašli i izgubili su ovo polufinale (češki par je kasnije u finalu izgubio od šestih nosilaca, Bahamca Marka Nolsa i Kanađanina Daniela Nestora). Istog dana, gotovo neposredno nakon poraza u polufinalu muškog dubla, Zimonjić je u paru sa slovenkom Katarinom Srebotnik (šesti nosioci) bio favorit u finalu miks dubla. Tu se zaista očekivao trijumf srpsko-slovenačkog para, pogotovo zato što su u četvrtfinalu izbacili prve nosioce, američki par Rejmond–Brajan. Međutim, verovatno zbog umora i pod utiskom poraza u polufinalu muškog dubla, Zimonjić je odigrao nešto slabije i ovde je pobedu odneo francusko-izraelski par Natali Deši – Endi Ram (osmi nosioci). Zimonjić zaista ima za čim da žali, bila je to velika propuštena prilika, no svejedno stoji da se on već dugo kotira kao jedan od najboljih dubl igrača na svetu pa se dobri rezultati i dalje mogu očekivati.

Ne treba zaboraviti ni Janka Tipsarevića koji je u drugom kolu sa 3:0 u setovima porazio dvadesetdrugog nosioca Rusa Marata Safina, kog većina profesionalnih igrača smatra najtalentovanijim igračem današnjice (mada taj talenat već godinama uglavnom krčmi unaokolo). Janko je izgubio u narednom trećem kolu od devetog nosioca Španca Tomija Robreda, koji je igrao vrlo dobro tokom celog turnira i zaustavio ga je tek u četvrtfinalu niko drugi do prvi nosilac Rože Federer. Vrlo dobar rezultat za Tipsarevića, skok za šesnaest mesta na rang-listi na kojoj je sada šezdesetčetvrti.

U Srbiji je nastupila teniska euforija, nema tih novina koje nisu imale fotografije naših tenisera na naslovnoj strani. Tenis ovde nikad nije bio toliko popularan, ni u vreme popriličnih uspeha one stare Jugoslavije u Dejvis kupu (Živojinović, Ivanišević, Prpić i Orešar), ni u vreme ogromnih pojedinačnih uspeha Monike Seleš. Mečevi su se gledali i kod kuće i na poslu. Ali i u kafićima i kladionicama na velikim ekranima, gde se i navijalo i radovalo i tugovalo. Naši igrači su u proteklom periodu pokazali znatnu dozu patriotizma iako od gore navedenih samo Zimonjić i Tipsarević kao mesto prebivališta navode Beograd (nije ni to nista neobično – priroda posla vrhunskih tenisera prosto zahteva život u inostranstvu, a ionako uglavnom spavaju po hotelima širom sveta). Bilo je i nekih „ponuda“ da promene državljanstvo, ali naši najbolju teniseri stalno ističu da im je drago što dolaze iz Srbije.

Onda su o njihov uspeh pokušali da se okoriste i biznis (što je normalno) i politika (što baš i nije normalno). Sve kompanije koje su na bilo koji način povezane sa našim teniserima, bilo da su sponzori, bilo da su im ovi teniseri „glumci“ u reklamama i sl., pojačali su reklamno delovanje po teniskoj liniji sa sve oglasima tipa „Hvala Ana, Jelena i Novače“. Onda se neko setio da bi bilo dobro da se igrači (opet!) dovedu na balkon gradske skupštine i prikažu navijačima. U zao čas. Jer odmah posle Rolan Garosa počinju turniri na travi kao deo priprema za naredni grend slem, Vimbldon. I umesto da se naši najbolji igrači odmaraju, treniraju i igraju turnire na travi, a nije lako promeniti podlogu na kojoj se igra, oni su potrpani u avion i pravac Beograd. I to baš ono troje: Ivanovićeva, Jankovićeva i Đoković – dok je, na primer, iskusni Zimonjić odmah pošao na sledeći turnir – koji inače ovamo ne bi sada ni dolazili da ih nije neko nagovorio a oni iz patriotskih razloga pristali.

Ako već ne možemo da im pomognemo, ne bi trebalo da im odmažemo. Pustite ljude da rade svoj posao – rade ga dobro i bez nas ili, čak, pogotovo bez nas.

Rolan Garos

Tridesetogodišnji francuski pilot Rolan Garos (Roland Garros) oboren je i poginuo na Zapadnom frontu 25. oktobra 1918.

Pripadao je onoj slavnoj, prvoj generaciji francuskih avijatičara koji su se, za razliku od Amerikanaca, oduševljeno primili na ideju letenja u mašinama težim od vazduha koje su im pokazala braća Vilbur i Orvil Rajt. Već 1913. Garos je ušao u istoriju vazduhoplovstva kao prvi čovek koji je preleteo Mediteran (na relaciji Francuska–Tunis).

Na prvim ratnim letovima 1914. Rolan Garos shvata da je pilotiranje s pucanjem suviše komplikovano; zato je ispred kokpita fiksirao mitraljez, što mu je omogućilo da nišani celim avionom. Krake elise u zahvatu paljbe ojačao je čeličnim pločicama koje su skretale metke koji bi, inače, elisu iscepkale u iverje. Zahvaljujući tom izumu ubrzo je, 1. aprila 1915, zabeležio prve tri vazdušne pobede i stekao reputaciju prvog asa Velikog rata. Tri nedelje kasnije, 18. aprila, bio je oboren. Nemci su, ispitujući njegov avion, shvatili značaj Garosovog izuma i odmah ga – usavršili. Antoni Foker, Holanđanin u nemačkoj službi, patentira „prekidač“ paljbe koji onemogućava ispaljivanje zrna u trenutku prolaska kraka elise ispred cevi – i to njegove avione do kraja Prvog svetskog rata čini gotovo nesavladivim.

Rolan Garos je iz nemačkog zarobljeništva pobegao februara 1918. i odmah ponovo počeo da leti, da bi 5. oktobra, manje od mesec dana pre kraja rata, bio konačno oboren iznad Ardena.

Dvadesetih godina prošlog veka teniski centar u Bulonjskoj šumi dobio je ime Rolan Garos. Njegovo ime nosi i međunarodni aerodrom u Reunionu, gde je 1888. godine rođen. Ograničena serija automobila reno nosila je ime Rolan Garos; iz njega je izvedena serija modela 106, 206, 306 i 806. Teniski turnir – otvoreno prvenstvo Francuske – održava se na Rolan Garosu od 1928. Prvenstva Francuske u tenisu održavaju se od 1891, a od 1925. su otvorena za sve.

A. Ć.