U Pirotu na levoj obali Nišave pored mosta, pre desetak godina, podignuta je kuća nalik onoj starinskoj koja se na tom mestu nalazila pre nje, a u kojoj je bila apoteka Branka Radosavljevića. U njoj je prvo bila pekara pa restoran, a sad je prazna. Više nema nikog ko bi se sećao apoteke i njenog vlasnika, jednog od naših prvih diplomiranih farmaceuta, jednog od osnivača apotekarskog udruženja, vojnika i zarobljenika u Prvom svetskom ratu, predsednika opštine Pirot, učesnika u NOB-u, upravnika Sokolskog društva, darodavca. Apoteku maločas pomenutu, a drugu u Pirotu, otvorio je 1926. godine.
Branko Radosavljević se rodio u Izvoru kraj Pirota 1893. godine. Posle gimnazije, četiri godine praktikantskog staža proveo je u apotekama po Srbiji. Istog dana kad je Austrougarska 1914. godine objavila rat Srbiji, postao je dobrovoljac pešadijskog puka Timočke divizije prvog poziva. Učestvovao je u borbama oko Cera, i zarobljen je 24. avgusta kod Jarka u Sremu. U njegovim zapisima koje čuva porodica, piše da je tada „zarobljen ceo 13. puk i skoro dva bataljona 15. puka. Taj je prelaz učinjen iako smo bili nespremni na traženje Rusije, koja je bila pritešnjena od Nemaca i Austrijanaca, a zapadni saveznici tog su momenta odbili da joj svojom ofanzivom pomognu. Sa nedovoljno municije i pontonskog trena izvršen je prelaz i završio se po nas fatalno“.
PISMO ŠPANSKOM POSLANIKU
Bio je u ropstvu u Neđmeđeru tri godine, radio je u logorskoj apoteci i pomagao u ambulanti. Zbog neskrivenog negativnog stava prema austrougarskim vlastima, početkom 1918. godine prebačen je u Malu Aziju na gradilište Bagdadske železnice. „U nekoliko transporta koliko je izdvojeno, jedini sam ja bio od intelektualaca upućen. Sprovođeni smo od turskih reprezentativnih trupa transportnim vozovima i dok su mene sprovodili kroz Pirot za Malu Aziju, dotle su moji bivši drugovi sedeli u toplim i udobnim kancelarijama i radili za okupatora. Poneki od njih je i sada na nekim položajima.“ Opisao je da se radilo pod izuzetno teškim uslovima zbog suptropske klime i malarije, pa su „nam umrla 27 druga“. Hrane je, zapisao je, istina bilo dovoljno, ali ne i odeće koja se lako habala, pa se obratio „španskom poslaniku u Carigradu s molbom da nam u odelu pomogne“. I, uskoro su dobili ceo vagon sa starom odećom i poklonima. „Za mir smo čuli novembra 1918. godine. Trebali smo ići za Carigrad vozom, ali naši ljudi su bili tako loše obučeni da je sa nama u dogovoru engleska komanda odlučila da idemo za Port Said gde bi se naši ljudi obukli.“
Januara iduće godine, nakon skoro pet godina ropstva, Branko Radosavljević se vratio u Pirot. Zatekao je tešku situaciju: majka mu je umrla u izbeglištvu a otac i dva mlađa brata živeli su u bedi u polusrušenoj i opljačkanoj kući. „Pomoći niotkuda“, zabeležio je. Na jesen 1919. otišao je za Beograd, i već u novembru položio je tirocinijum za apotekarskog pomoćnika. Velika razaranja tokom Prvog svetskog rata dovela su farmaceutsku službu u tešku situaciju. Znatan broj drogerija i apoteka je opljačkan i porušen. Izgubljen je veliki deo kadra pa se radilo od ranog jutra do deset uveče, a dežurstva su bila neprekidna. Plate su bile mizerne u odnosu na sav trud i rad. Nekolicina apotekarskih pomoćnika među kojima je bio i Branko Radosavljević, osetili su potrebu za promenama, i na jesen 1919. godine u kafani „Dva sokola“ na uglu Nušićeve i Dečanske ulice, zabeležio je, „i pretresali na koji način da iskoristimo neraspoloženje apotekarskih saradnika da, prvo popravimo radne uslove saradnika, a i da im materijalni položaj popravimo, i da, što je glavno, stvorimo savez sa zadatkom da se bori za socijaliziranje svih zdravstvenih ustanova“. Tako je osnovan Klub beogradskih apotekarskih saradnika. Za predsednika je izabran Ljubiša Jakovljević, a za sekretara Branko Radosavljević. Kad je vlast odbila da im poveća platu i odobri osmočasovno radno vreme, najavljen je štrajk. I, vlast je popustila: od 1. januara 1920. godine apotekari Beograda radili su dva dana po deset sati a treći dan odmarali, za prekovremeni rad dobijali su pet dinara po satu a za noćni 20 dinara, minimalne plate magistrantima bile su 1000 dinara uz povišicu 10 odsto svake četvrte godine, a apotekarskim pomoćnicima – 800 dinara.
OTVARANJE FARMACEUTSKOG FAKULTETA
Avgusta 1920. Klub je organizovao skupštinu Udruženja apotekarskih saradnika Srbije. Od tri struje, najjača je bila ona sa Đorđem Pašićem i Brankom Radosavljevićem na čelu, koja se zalagala za klasnu organizaciju, nikakvu saradnju sa sopstvenicima i borbu za socijaliziranje svih zdravstvenih ustanova – „svakom potrebitom besplatna lekarska pomoć, besplatan lek“. Za predsednika je izabran Đorđe Pašić a za sekretara Branko Radosavljević. Pravila i cilj Udruženja su bili „da svojim moćima doprinese, te da široke mase naroda dolaze što brže do dobrih i što jeftinijih lekova, pa i do besplatnog lečenja – potpuna socijalizacija svih zdravstvenih ustanova.“ Takođe, Udruženje je uspelo da se „otvori na beogradskoj univerzi farmaceutski fakultet, a što je glavno, da se svršeni maturanti upisuju direktno na univerzitet, bez prethodne prakse pripravničke po apotekama. To je bio prelom u našoj struci“.
Januara 1921. bio je delegat Udruženja na skupštini Hrvatskog farmaceutskog društva u Zagrebu, na kojoj je osnovan Savez apotekarskih saradnika u Kraljevini SHS sa jasnim ciljem o socijalizaciji svih zdravstvenih ustanova. Pre rata, pripadao je Nacionalno-revolucionarnom pokretu ali prilike koje je zatekao u domovini posle internacije, promenile su njegova politička ubeđenja. Kad je nakon zabrane Komunističke partije 1923. godine osnovana Nezavisna radnička partija, izabran je za sekretara sekcije „Savamala“. U jednoj od partijskih akcija je uhapšen, u grupi od njih tridesetak je bio i Moša Pijade, ali je pušten zbog nedostataka dokaza. Godine 1923. otišao je u Zagreb na studije farmacije. Odmah po dolasku izabran je za predsednika Marksističkog kluba i sa sekretarom Dušanom Grkovićem realizovao je mnoge akcije protiv vlasti. Zbog učestvovanja u akcijama protiv političke Organizacije jugoslovenskih nacionalista (Orjuna), obojica su došli na spisak za likvidaciju, pa se Branko, kako bi se spasao, vratio u Beograd.
Počeo je da radi u apoteci Save Mrcajlovića, poverenika Nikole Pašića. U to vreme, apoteka je vrlo loše poslovala ali je Branko uspeo da poveća dobit i tako stekne vlasnikovo poverenje, pa zato i da dobije specijalan zadatak od Nezavisne radničke partije da se brine o članovima Bugarske radničke partije, koji su emigrirali u Kraljevinu SHS. Konkretno, da nabavlja pasoše i hemijske supstance za spravljanje eksploziva. Farmaciju je završio 1925. godine i dobio zvanje magistra. Za vreme studija u Zagrebu oženio se Živanom, Ružom, Vujičić domaćicom. Dobili su troje dece: Spomenku, Borislavu i Vladimira.
Kao diplomirani farmaceut mogao je da otvori apoteku u Beogradu, ali su mu iz Partije naložili da se vrati u Pirot i tamo otvori drogeriju, jer su njihovi tamošnji operativci otkriveni i trebao im je neko nov. Tako se Branko Radosavljević vratio u Pirot, i 1926. godine otvorio apoteku pomenutu na početku teksta. Takođe, preuzeo je i „vođenje ilegalnog rada u Pirotu“ konkretno, „održavanje veze između beogradskog centra i Bugarske.“
Godine 1930. načelnik sreza, obaveštajni oficir Grujičić, naredio je Brankovu likvidaciju. Ali, Grujičić je smenjen, a novi obaveštajni oficir potpukovnik Milorad Marjanović bio je naklonjen levici, i Branko je pošteđen. Posle nekoliko godina mirnog palanačkog života, predsednik Vlade Milan Stojadinović ponudio mu je 1936. mesto predsednika opštine Pirot. Nakon navaljivanja državnih službenika levičara, pristao je. Zapisao je da je na mestu predsednika opštine bio „skoro potpuno samostalan, jer sam gotovo potpuno odstranio radikale, Mitu Gagu sa kompanijom, od opštine i oni nisu imali nikakav uticaj.“ Kada je na čelo vlade došao „Dragiša Cvetković, pokušavao je u više navrata da sa njim i Mitom Gagom sarađujem. Ja sam to odbijao. Nudio mi je položaj senatora. Odbio sam i to“. Posle toga je smenjen. Na čelu Pirota bio je do marta 1940, ne prekidajući vezu sa Partijom.
„Od prve pojave partizana u našem kraju pomagao sam ih sanitetskim materijalom i lekovima. Najzad sam sa ćerkom stupio u redove NOV i POJ. Iz Pirota su do Zagreba sa Drugom armijom dve devojke stigle preko Bosne, jedna od njih je moja kći Spomenka Radosavljević sada Strunjaš, rezervni oficir“, zapisao je. Imenovan je prvo za referenta apotekarstva za Nišku vojnu oblast, pa zatim i za šefa proizvodnje sanitetskog materijala pod glavnim štabom Srbije.
Nekoliko meseci pre donošenja zakona o podržavljenju apoteka, marta 1948, predao je svoju apoteku vlastima. Idućeg meseca, po odluci Gradskog narodnog odbora postao je farmaceut Gradske apoteke br. 2, a nakon pet godina i direktor. Iznenada, 1954. godine seli se u Beograd, navodno zbog porodičnih razloga. Postao je upravnik apoteke „Mostar“, a naredne godine apoteke „Skadarlija“. Umro je nedugo zatim, u 62. godini. U Pirot više nikada nije kročio.
Autorka je kustos Muzeja banjskog lečenja u Vrnjačkoj banji
