Dušku Vujoševiću
Jugoslavija je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Italiji imala najbolji rezultat. U svojoj grupi nije doživela nijedan poraz, šest pobeda i dve nerešene utakmice. To je znak lepote, dostojanstva i discipline. Jer taj tim je u dve najvažnije utakmice, protiv Francuske i protiv Škotske, uspevao da preokrene rezultat. I ne samo rezultat. Jer na obe te utakmice fudbaleri i Ivan Osim morali su da se izbore i za dostojanstvo igre. Jer su atmosfera i gledalište bili protiv Jugoslavije.
U subotu 18. novembra 1988. godine mali malograđani i mali palančani, mali akademici i mali velikodostojnici crkve cijukali su u slavu S. Miloševića na velikom mitingu na Ušću. Cijukali su, a bilo je, kažu, milion i po ljudi. Preciznije, 1.497.501. I Vasilije Krestić, koji je baš tih dana izjavio kako u Srbiji demokratija ulazi na velika vrata.
Te noći, uz neku muklu kišu, na stadionu JNA, Jugoslavija je igrala važnu utakmicu protiv Francuske. A Luisa Valensuela, koja je iz Buenos Ajresa preko Londona i Beograda letela za Petrograd, ovako je izveštavala za „Klarin“: „Veoma je važno za ekonomski i politički život Beograda da fudbaleri odu u Italiju na Svetsko prvenstvo u fudbalu. Među ozbiljan svet… Nad Beogradom je ledbeo veliki žig srama i mali žig srama. Kao da nije bila u pitanju važna utakmica. Na Slaviji je pola sata pred utakmicu bilo nekoliko sivih jesenjih prolaznika. Nisu igrali ni Partizan ni Crvena zvezda. Davala se Jugoslavija. Polje fudbalsko bilo je posuto flekama stida. Od praznog gledališta i tanke trobojne krvi. Bilo je tačno 7489 gledalaca. Jugoslovenski fudbaleri izronili su kao noćna svetlost. Kao prinčevi revolta, psihološku bedu mase podizali su do erosa igre. Tajni grad Beograd dizao se iz poniženja uz zbir velikog bdenja, bodrenja. Francuska je vodila sa 1:0 i 2:1. Ali u toj tačnoj Noći (čin 5, scena 3) pala je Francuska. Tačno 82. minut. Osam je broj mudrosti. A dva? Dva su mladića otkrovenje, otkrovenje discipline. Dribling i volej. Savićević koji u mladom koraku obilazi Francuze. Sav je u boku. On je i uho, on je i eho. Već je ispunjen broj koraka, i centaršut sa same korner linije. I udarac Stojkovića, udarac od čari i od mača. Jer volej je sluh, apsolutni sluh. I to je bilo 3:2. Bila je to 100. pobeda ‘Jugoslavije’ u Jugoslaviji. Na toj utakmici Dragan Stojković je postao vođa.“
Kako mažnjava, kako krade Valensuela od Marine Cvetajeve, u ovom opisu driblinga, kaže mi moja ćerka Jovana. Pa dobro, Jovana, ti kao da ne znaš da je najbolji ruski, sovjetski i ruski, half Voronjin bio rođak Marine Cvetajeve. Rođak po majčinoj liniji, onaj što je uvek na put, sa reprezentacijom vodio i svoju ženu balerinu Baljšog teatra…
Odlučujuća je bila i utakmica protiv Škotske u Zagrebu. I na ovoj utakmici sad već mladi kapiten (pljuštale su uvrede iz gledališta sa ustaškim doskočicama i popevkama) pristao je na disciplinu, na uklizavanju. A onda je sa dva driblinga koja otvaraju prostor po dubini scene i udarcem, s muzičkom jezom, uzdrmao škotsku prečku. I škotski način. U drugom poluvremenu (Škotska je vodila sa 1:0) mladi kapiten probudio je devet lutalica i Škotska je pala. U pet minuta tri gola. Prvi put u istoriji Jugoslavija je pobedila Škotsku (3:1). Luisa Valensuela je te noći, kasnije, 6. septembra 1989. ovako pisala za „Klarin“. (A šta će Luisa Valensuela u Zagrebu? Pričaju da se zagledala u melanholiju zagrebačku. Ali pre u Ivana Osima.) „Jugoslovenski fudbaleri pobedili su Škotsku i sedam nečistih duhova Marije Magdalene i šest slepih miševa države… Hoće li Jugoslavija uspeti, do Italije, da protrlja oči i skine sram sa svoga lica ili će Jugoslavija postojati samo u Italiji. Na stadionu među jedanaest fudbalera što zidajući grad ne podižu grad/ već spomenik dižu sopstvenoj samoći.“ Protiv Škotske Jugoslavija je postigla 999. gol. Kada taj broj predate ogledalu, koji vas broj gleda? Broj zveri.
I onda jun, 26. jun (pre petnaest godina), Verona i naslov „Kraljica Mab i Dragan Stojković“. To je naslov koji je dala Luisa Valensuela. Pa nije valjda bila i u Veroni, na utakmici Jugoslavija–Španija, četvtrifinale Svetskog prvenstva? Bila je. Ko mi ne veruje, neka pita Sinana Gudževića. I za Valensuelu i za „Kraljicu Mab“. Jer on jeste bio. Evo čitam šta je ona napisala. „Šekspir veli da se kraljica Mab, baš u junu pojavljuje u Veroni, i ona se ukazala jugoslovenskim fudbalerima, žustrim kao vukovi. Ona, vilinska babica, ali ne babica koja pomaže pri rođenju vila, već babica koja pomaže pri rođenju snova. Deca kraljice Mab, to su igrači Ivana Osima. Deca sna. Jugoslavija je pobedila Španiju sa 2:1, u produžecima. Prvi gol Dragana Stojkovića bio je san gola koji je Stojković postigao u Beogradu protiv Francuza. Onaj iz voleja. I u Veroni je bio centaršut, s leve strane, Vujović, pa lepa parabola (umireni centaršut, Katanec) i lopta na voleju Stojkovića. I umesto seva, direktnog udarca, Stojković je, sa sigurnošću princa i drznika, volej pretvorio u strašnu minijaturu. Produženim volejom, volejom koji se meri peščanim satom, Stojković je, iz rebra, propustio Martina Vaskeza (najbolji španski igrač u ulozi beka) i golmana Zubizaretu. I onda, sa sigurnošću velikog toreadora zadao završni udarac. I kako je Stojković pretrčao celo igralište da se baci u zagrljaj Ivanu Osimu i kakva je to bila pohvala učitelju na otvrenoj sceni i kakva naklonost: Znao sam da me svi gledaju… hteo sam da svi vide koliko je ovaj tim privržen Osimu i koliko mu priznanja odaju. Bio je to moj izazov svima koji su napadali, ili još gore, vređali našeg trenera.“ Tako je pisala Valensuela o pobedi Jugoslavije nad Španijom.
A ja sam počeo da pišem tekst kao najavu uz utakmicu Jugoslavija–Argentina. I ja sam nešto učio o Šekspiru kod svog profesora Vojislava Đurića. Takovska ulica, preko puta Botaničke bašte: Dođi lepa noći i nauči me kako da izgubim i dobijem utakmicu/ što se igra iz čiste nevinosti dve! To je Romeo i Julija. U ovoj drami se pominje i lopta. I mladalačku toplu krv, ona bi brza kao lopta… Ta mlada krv, taj mali hor izgnanika, proključaće kao odlučnost i u Firenci. U gradu u kojem smo pobedili Francuze 1949, i Engleze 1968. Progutaće ta mladalčka krv, krv Jugoslovena iz Verone i argentinske gaučose i Maradonu. I veseo dan se propinje na prste. I došla je ta utakmica, za četvrtfinale, sa Argentinom. Jugoslavija među osam najboljih timova na svetu. I to je utakmica koja ide među četiri najbolje koje je naša reprezentacija odigrala na svetskim prvenstvima (Jugoslavija–Brazil 1:1, Švajcarska 1954, Jugoslavija–Urugvaj 3:1 i Jugoslavija – SR Namačka 1:0, Čile 1962). Bila je to utakmica sa najviše ponosa, ozbiljnosti, šarma i dostojanstva. Na toj utakmici Jugoslavija je nadigrala svetskog prvaka, i Maradonu. Igrala je celu utakmicu bez Šabanadžovića. Kakve su tu bile izrađene prilike – Jozić, kakav volej – pa Prosinečki, pa Jozić glavom, pa Sušić, samo na pet metara od gola, pa Savićević tri puta. Tri puta u produžetku i sva tri puta na pas Stojkovića. I kakva je to bila nesreća da mladi Savićević, za koga je Maradona rekao da spada u tri najtalentovanija igrača na svetskom prvenstvu, tri puta promaši.
I ti penali… Taj prvi penal Stojkovića koji je pomerio golmana u levu stranu, a onda da bi bio siguran podigao loptu i… Još čujem taj zvuk, taj metalni zvuk kad se lopta odbila od prečke. I pamtim kako je Ivković uhvatio živu loptu Maradoni, i kako su Savićević i Prosinečki, mladalački sigurno, postigli golove, i stativu Trolja, i na kraju promašaje Brnovića i Hadžibegića.
Bila je to najlepša utakmica na Svetskom prvenstvu. Najlepša, sa onom koju su igrali Jugoslavija i Španija. A to prvenstvo bilo je ružno i kalkulantsko simuliranje igre. U žiži je bio Toto Skilaći, najbolji strelac, a Italija je kao domaćin ispala u polufinalu, od Maradone. I ko se još seća Tita Skilaćija? A u finalu dosadna igra, i taj jedan gol je postignut iz sumnjivo dosuđenog penala za Nemce, na samom kraju utakmice. A gol je dao bek, Breme. Tako je bek stavio tačku na Svetsko prvenstvo.
I pamtim lice Dragana Stojkovića, nemo i bledo, na travi stadiona u Firenci. A Dragan Stojković je u kvalifikacijama i na Svetskom prvenstvu igrao tako dobro da on sigurno ide u red velikih asova. I zato, evo, žurim u fusnotu. Džajić ili Stojković? I ja imam pravo na ovu fusnotu, jer ja sam „grobar“. Jer nema veće vlastele od grobara. I to je Šekspir. I Šekspir je partizanovac. Članska karta 1564. To je godina njegovog rođenja? Da, ne znam. Pa to je čudo! Sve je moguće u Partizanu. Nije samo čudo u Milanu.
Džajić ili Stojković? Džajić je najbolji igrač Jugoslavije, ali samo u anketama. Džajić je anketni igrač. Na svetskim prvenstvima dobio je samo Zair, a karijeru je završio u Bastiji. Dobro, onaj gol protiv Engleza u Firenci, ostalo je samo u klupskim razmerama. On je domaći igrač. On je mogao biti veliki igrač (brzina, centaršut) ali on nije imao karakter vođe, i nema karakter glavnog igrača. A Dragan Stojković jeste bio vođa na terenu, i zato, kao „grobar“, glasam za Stojkovića.
A zašto ona posveta s početka teksta? I zašto Dušku Vujoševiću? Zato što je po četvrti put zaredom osvojio šampionsku titulu, i zato što je on najbolji i jedini trener čije ćete igrače prepoznati kao izdanak, prepoznaje se njegov majstorski žig, jugoslovenske škole košarke. One škole i one tradicije u kojoj su Daneu, Korać i Đerđa, Krešimir Ćosić, Skansi i Simonović, Kićanović, Dalipagić, Delibašić i Slavnić, Dražen Petrović i Divac, Đorđević, Paspalj i Danilović. I zato što je opet, opet odnegovao mlade vukove, kakva petorka: Bakić, Tripković, Bogdanović, Veličković, Samardžijevski i Perović. Vidim i ja da ih je šest, pa šta fali? I zato što je najbolji trener u istoriji Partizana. I zato što mi je prijatelj. I zato što je Ivan Osim Dušku Vujoševiću i meni, hotel Hajat, pred utakmicu Austrija–Jugoslavija rekao da su penale u Firenci dali samo oni igrači koji su sami tražili da šutiraju. Jer penal jeste volja, odluka. I zato što je Duško Vujošević voleo onaj stih Fernanda Pesoe „osećati, znači biti rasejan“. I ona četiri stiha, kao njegova poetika, za koja još nije utvrđeno ko ih je napisao – Alberto Kajero ili Kampuš ili Rikardo Reiš: „Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe/ U najmanje što činiš/ Tako u jezeru svakom ceo mesec/ Blista jer živi u visini“.
Ivan Osim je najveći fudbalski trener u Jugoslaviji. I poslednji trener Jugoslavije. Aristokrata koji se bori(o) za izgubljenu stvar, za Jugoslaviju. I produžio je svoj jugoslovenski san, pa je i u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Danskoj (1992) bio najbolji. Poslednja utakmica Jugoslavije Ivana Osima, odlučujuća za odlazak u Dansku, bila je u carskom i Štrausovom Beču, 13. novembra 1991. Ono kad je Savićević otresao sa svojih članaka nahuškane Austrijance, omamljen i plah, kao Crnjanski. Bila je to poslednja pobeda Jugoslavije Ivana Osima. Nisu dozvolili Jugoslaviji da igra u Danskoj, a šta bi bilo da je Juoslavija igrala u Danskoj? Ili da je igrala na Svetskom prvenstvu 1994. i Svetskom prvenstvu 1998? Hrvatska je na tom prvenstvu u Francuskoj bila treća. A koja bi onda bila Jugoslavija? Sve je to tradicija Ivana Osima.
Bečki pesnik Ugo fon Hofmanstal, pesma Dvoje. Za Ivana Osima i za Jugoslaviju Ivana Osima. Kako je samo taj sonet govorio Osim u Japanu, u kafani „Posle stoleća nara“:
„S peharom punim vina crna/ Išla je nežna kao srna./ Kako je nežno koračala,/ ni kap na zemlju nije pala// Njegova ruka beše tako/ sigurna ko u malo kog./ Dojahav on na mestu lako/ Ukipi plahog konja svog.// Ali, kad ona bliže priđe/ da mu iz ruke pehar da/ nešto ih tako teško skoli:// Zatreptaše ko lista dva,/ Te ruka ruku mimoiđe/ I tamno vino tlom se proli“.
