Stepenice za nebo

Novak Đoković je pobedio na turniru u Ki Biskejnu na Majamiju bez izgubljenog seta. Ovaj turnir, na kome se finale igra u tri dobijena seta, smatra se za najjači u okviru masters serije, tj. za peti na svetu odmah iza četiri grend slema. Za dvadeset tri godine koliko se igra, tu su pobeđivale sve same teniske legende: Lendl, Vilander, Agasi, Kurijer, Čeng, Sampras, Federer… I niko nije u trenutku pobede bio mlađi od Novaka Đokovića; do sada je najmlađi pobednik bio Andre Agasi davne 1990, a samo je još Ivan Lendl ovde pobedio bez izgubljenog seta još malo davnije 1989. godine.

Kada sam pred prošlogodišnji Vimbldon pisao o Novaku Đokoviću pod naslovom „Najbolji teniser Srbije“ (svih vremena, iako tada to još nije bio, prim. V.M.), imao sam želju da potvrdim svoju pretprošlogodišnju najavu i da istaknem značaj njegovih dobrih rezultata i ogroman potencijal. Da sam tada znao da će već posle nekoliko turnira skoro sve sportske vesti narednih godinu dana počinjati sa „Najbolji srpski teniser svih vremena…“, sigurno bih izabrao drugi naslov. Pre svega zbog toga što sam i tada znao da ovaj momak još od ranog detinjstva razmišlja samo o tome kako da postane prvi reket sveta (slaba mi je uteha što je to prošle godine bio naslov antrfilea) i što mu je mnogo puta bilo pomalo neprijatno da komentariše svoj „srpski teniski rang“ i nasuprot tome objašnjava svoju želju da se poredi samo sa najboljima na svetu.

AMBICIJA I STRPLJENJE: Zašto je naš Nole veliki igrač? Često je bilo reči o tome kako je Đoković kompletan tj. raznovrstan i talentovan igrač, sve vrste teniskih udaraca su mu gotovo podjednako dobre i po tome se već neko vreme izdvaja od ostalih svetskiih igrača, zajedno sa Federerom, naravno. To je sve svakako veoma važno, ali bilo je još tako kompletnih igrača koji su posustali na putu ka svetskom vrhu ili su tamo kratko boravili.

Đoković je pre svega izuzetno ambiciozan. Pred meč sa Nadalom u finalu prethodnog mastersa u Indijan Velsu, Đoković je samouvereno rekao da mu nije želja da igra najbolje što može (pa šta bude), već da želi da pobedi. Može biti da mu je takav pristup tom prilikom naškodio jer je nekako loše ušao u taj meč i olako izgubio prvi set (jedini set koji je na tom turniru odigrao ispod svojih mogućnosti), kao da je počeo stvarno da igra tek od drugog seta, i izgubio je. Ali nije se dao Đoković pokolebati, prosto je bio siguran da će pobediti Nadala već u prvoj sledećoj prilici; tako je i bilo u Majamiju, uz samo jedan izgubljen gem na svoj servis (inače jedini izgubljeni servis gem na celom turniru).

Uz to treba dodati izuzetne mentalne kvalitete, strpljenje da se odigra duži poen i veliku moć održavanja koncentracije tokom celog meča. Sa posebnim fokusiranjem na važne poene, one koji odlučuju gem ili set. U tim prelomnim trenucima izgleda kao da Nole neće nikad pogrešiti, ma koliko dugo poen potrajao, a na kraju najčešće ubitačnim udarcem pogađa liniju bacajući protivnika u očaj. Obratite pažnju na detalj – kada Đoković traži od sudije da nakon pregledanja snimka ispravi odluku o autu, to gotovo nikad nije neopravdano, ma kako malo da je njegova loptica pipnula liniju ili protivnikova za milimetar otišla u aut, kao da Đoković ima još jedan par očiju na samoj loptici. Federer je, na primer, u tome prilično loš – njegove primedbe sudiji prilično retko prolaze.

Kao što je već bilo rečeno, svi Đokovićevi udarci su izuzetno dobri, ali ipak treba naglasiti jedan posebno. Već neko vreme se u teniskom svetu priča o Đokovićevoj bekhend paraleli kao najboljoj na svetu. To je onaj udarac kojim, na primer posle duge razmene bekhend dijagonala, igrač poentira paralelom uz (ili na) samu liniju. Zato je taj udarac tako važan jer se njime najčešće prave poeni, a to je jedan od Đokovićevih najomiljenih udaraca, da ne kažem kako ga izvodi savršeno. I Federer je tu izuzetno jak, ali u taj paket ide i velika konzistentnost bekhenda da bi se otvorila mogućnost za bekhend paralelu. Pritom ne treba zaboraviti da je Nadal pobeđivao Federera upravo insistirajući na bezbrojnim loptama na Federerov bekhend, što se na šljaci pokazalo kao dobar recept. Takva igra će protiv Noleta teško proći.

STABILNI UZLAZ: I možda najvažnija stvar za kraj. Đokovićev teniski razvoj ima jednu veoma stabilnu uzlaznu liniju. Kada god se u poslednje dve godine pojavila neka makar i mala slabost u njegovoj igri, to je bilo brzo rešavano. Svojedobno su se javljale sumnje u njegovu fizičku izdržljivost u dugim mečevima, a to sada više niko ni ne pominje. Na početku upravo završene američke turneje pričalo se o nešto slabijem voleju, pa je onako usput odmah angažovan kao specijalni trener Vudford, sećate se sigurno jednog od najboljih dubl igrača svih vremena, a ko će bolje znati o volejima od dubl igrača. I Noletov volej se ubrzano usavršava. O smeču da ne govorimo – Đoković često zakucava loptu u stilu Amerikanca Pita Samprasa, u visokom skoku sa savijenim nogama, na oduševljenje publike (naročito američke). Tako pametan rad na neprestanom razvoju jeste ono čime Đoković odskače od mnogobrojnih ambicioznih i talentovanih igrača i to je garancija još većih uspeha.

Po rezulatatima ove godine Đoković je na drugom mestu, odmah iza Federera. Njega još nikad nije pobedio, ali i to bi moglo uskoro da se dogodi. Sedmo mesto na rang-listi Đokoviću garantuje da će na narednom turniru biti favorit u svim mečevima bar do četvrtfinala. Teniska sezona se tek zahuktava, predstoje još tri grend slema na tri različite vrste podloge. S obzirom na to da je Đoković od četiri do sada osvojena turnira, dva dobio na tvrdoj podlozi, jedan na šljaci a jedan na veštačkoj podlozi u zatvorenom, na raznim kontinentima, njemu kao da je svejedno na čemu i gde se igra. Veći uspeh od već ostvarenog bio bi još samo trijumf na nekom grend slem turniru.

Noletova granica je nebo – sledeća stepenice Federer.