Da je neka od 20 kamera, kojima je katalonski TV3 radio prošlosubotnji derbi Barselona – Real Madrid, propustila neki od tri gola, bilo bi gunđanja i kritika, ali ni slučajno kao da je „omašila“ veliki transparent s početka meča „Catalonia is not Spain„. Kažu da je slika bila „zamrznuta“ šest sekundi, dovoljno dugo da ode u 87 zemalja kao jasna politička poruka grupe mladih katalonskih independista. Parola je brzo povučena i to ne od strane policije, kako se u prvi mah mislilio, već od redarske službe kluba s objašnjenjem da je „pokrila reklame“. Međutim, ono što je „pisac hteo da kaže“ otišlo je u svet a predsednik katalonskog kluba Đoan Laporta mirno je na tom istom TV-u izjavio da transparent predstavlja „želju većine Katalonaca“.
Bilo kako bilo, sport je još jednom bio više nego zgodan povod da se pokrene „pitanje nacionalnog identiteta“ a nova epizoda, sa mogućim mnogo opasnijim posledicama, predviđena je za kraj ove nedelje kada u kalifornijskom gradu Fresno zasedaju Centralni biro i Skupština Međunarodne federacije u hokeju na koturaljkama (FIRS). Četa od 13 specijalnih izveštača krenula je iz Barselone put Kalifornije da s lica mesta izveštava „o istorijskom trenutku katalonskog sporta“, jer je prvi veliki korak već napravljen kada je pre izvesnog vremena Katalonija primljena sa statusom „privremenog člana“ i kao takva prošlog meseca učestvovala na šampionatu sveta B grupe u Makaou i lako ga osvojila što joj je dalo pravo na učešće u A grupi, ako joj se status potvrdi.
„SVETSKI ŠAMPIONI„: Uspeh u Makaou bio je proslavljen u Kataloniji kao istinski trijumf, naslovi su bili tipa „Svetski šampioni“ a reprezentacija je dočekana onako kako se dočekuju pravi svetski prvaci. Nije izostao ni prijem u Đeneralitatu (katalonskoj vladi), šampioni su se vozili u otvorenom autobusu a masa sveta pozdravljala je svoje sportske idole… U celu priču vešto su se ubacili i gotovo svi relevantni katalonski političari. Nogu je povukao Artur Mas, lider Konvergencije i Unije, koji je kao šef opozicije bio u sastavu zvanične delegacije Katalonije koja je bila u poseti Kini. On je, jednostavno, napustio delegaciju da bi otišao u Makao i bio uz hokejaše, a kada su ovi ušli u finale, predsedniku katalonske vlade Paskalu Maragalju nije preostalo ništa drugo nego da iz Tokija promeni pravac i stigne na finale… Karod Rovira, lider Republikanske levice, jedne od tri partije koje u koaliciji vladaju u Kataloniji, nije propustio priliku da iz Barselone ode u Makao i takođe se slika sa „svetskim šampionima“.
Sada je na redu drugi korak – pretvaranje privremenog članstva u trajno. Katalonci su žestoko radili na pridobijanju glasova dok su zvanični državni organi Španije, pre svega Vrhovni sportski savez (neka vrsta ministarstva sporta), delovali u suprotnom pravcu. Sukob interesa je velik, otvoren i sa neizvesnim ishodom. Predsednik španske federacije u ovom sportu je Katalonac (španskog imena) Isidoro Olivares de la Riva) i jedan je od najvećih zagovornika prijema Katalonije. On najavljuje ostavku ako „predlog ne prođe“. U jednoj izjavi poslednjih dana priznao je da se „cela stvar izmakla kontroli“ jer je reč o političkim interesima. S druge strane, čuje se nagađanje da bi Španija mogla da napusti FIRS ako Kataloniji bude ozvaničen status punopravnog člana. Katalonci procenjuju da će od 96 federacija učlanjenih u FIRS skupštini prisustvovati četrdesetak. Oni računaju na podršku „malih“ zemalja i većine juznoameričkih država, dok će evropske zemlje sa Italijom, Francuskom i Portugalom na čelu sigurno biti protiv. Problem Katalonaca je u tome što je sistem glasanja takav da svaki glas ne vredi isto. Naime, u ovom sportu (koji se u Španiji, uzgred budi rečeno, igra uglavnom samo u Kataloniji) zemlje kao što su Australija, Kolumbija, Španija, SAD, Francuska, Italija, Japan, Meksiko i Švajcarska imaju po pet glasova, Druga grupa ima četiri, pa tri, sve do jednog, uključujući i nas – doduše, ne znamo pouzdano sa ili bez „Montenegra“, jer španski mediji barataju samo pojmom „Srbija“. U paketu s Katalonijom glasaće se o prijemu još 13 federacija među kojima je i Bosna i Hercegovina, ali takođe i Gibraltar, odnosno još jedna zemlja koja nema atribute nezavisne države ali traži prava koja, prema statutima velike većine međunarodnih federacija, pripadaju samo samostalnim državama.
SUKOB PRAVA I POLITIKE: Konkretna priča je špansko-katalonska, ali mogla bi da ima podosta epizoda jer međunarodni sportski pokret ne sledi uvek zvaničnu međunarodnu politiku, pa se u članstvo, u nekim slučajevima, prima ko hoće pod uslovom da, naravno, plati jer je to, izgleda, najvažniji kriterijum. Tako, iz našeg okruženja imamo primer da je Međunarodna stonoteniska federacija primila Kosovo i Crnu Goru kao ravnopravne članove, a Kosovo se nada skorom prijemu i u međunarodnu rukometnu federaciju. Prema dostupnoj evidenciji, na čelu liste federacija koje priznaju najviše „zemalja bez države“ jeste odbojkaška, među čijih 217 članova čak 27 potpada pod ovu kategoriju. Slede stoni tennis sa 23 (od 195), pa fudbal sa takođe 23 (od 104), zatim košarka sa takođe 23 (od 105), atletika sa 21 (od 211), plivanje sa17 (od 181) i Međunarodni olimpijski komitet koji priznaje 13 (od 202) nacionalnih olimpijskih komiteta „zemalja bez države“.
Katalonija je već član tri međunarodne federacije, doduše bez ikakvog sportskog značaja i čak „neprevodivih“ aktivnosti (Korfbol, Pitchputt i Mountans track), dok je Baskija, druga španska autonomna pokrajina, član međunarodne federacije kung-fua i alpinizma… Jedan od glavnih argumenata Katalonaca u svim raspravama na ovu temu jeste primer Velike Britanije u fudbalu jer su Engleska, Škotska, Vels i Irska ravnopravni članovi, ali ta njihova privilegija proizlazi iz „osnivačkog prava“ jer je na njihovom tlu rođen fudbal. Katalonci se sada pozivaju na slično pravo u ragbiju i podsećaju da su 1932. bilo suosnivači Evropske ragbi federacije (FIRA) i da bi trebalo da imaju isto pravo kao Engleska, Škotska, Vels i Severna Irska.
Umesto bilo kakvog zaključka, najbolje je završiti sa: nastaviće se.
