Sirotinja pomaže, bogati se slikaju

Pre petnaestak godina humanitarne organizacije bile su malobrojne; danas ih, posle decenije ratova i neminovnog osiromašenja većine građana, ima više od petsto registrovanih. Usput, zakon o nevladinim organizacijama nije donet, što znatno otežava njihov rad. U Americi i zemljama zapadne Evrope država snosi troškove rada humanitarnih organizacija, dok naši humanitarci opstaju zahvaljujući dobroj volji pokrovitelja. Tako, na primer, generalni pokrovitelj humanitarne organizacije „Naša Srbija“ je Grand prom (distributer grand kafe), dok se Kolo srpskih sestara – jedino žensko humanitarno udruženje u Srbiji, zasnovano na volonterskom radu – izdržava od priloga članica i dobrovoljnih priloga građana. Loše, uostalom: Kolo je nedavno uputilo apel na adrese 21 marketinške agencije koje bi, ukoliko pristanu da mesečno odvajaju po 100 evra, obezbedile da udruženje srpskih sestara plati najam prostorija.

Velik stimulans dobrotvornim aktivnostima u svetu jeste oslobađanje od poreza. Kod nas, izgleda, propisi nisu dovoljno stimulativni za potencijalne donatore. Prema informacijama iz Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije, propisano je da se ukupni izdaci donatora učinjeni za zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske i sportske namene, kao i za zaštitu čovekove sredine – priznaju kao rashod u njihovom poreskom bilansu od 3,5 odsto ukupnih prihoda. Mlađan Đorđević, predsednik „Naše Srbije“ – organizacije koja pomaže deci koja su tokom ratova ostala bez jednog ili oba roditelja – u izjavi za „Vreme“ kaže: „Apelujemo da se kroz oslobađanje od poreza firme stimulišu da daju više sredstava u humanitarne svrhe. Kod nas ima dovoljno potencijala da se pomogne, ne treba uvek čekati pomoć iz inostranstva, ali ipak treba i stimulisati donatore. U tom smislu, zadovoljni smo što je porez na plate smanjen.“

ZASTARELI ALTRUIZAM: U republičkom ministarstvu za socijalna pitanja kažu da humanitarne organizacije i organizacije koje ostvare saradnju sa Crvenim krstom podnose zahtev nadležnom organu da bi dobile rešenje o poreskom oslobađanju. Svaki slučaj se pojedinačno razmatra i ocenjuje, a mesečno stigne oko 20.000 pojedinačnih zahteva.

U Crvenom krstu Srbije očekuju više od najavljenih zakonskih rešenja i smatraju da je važeći zakon zastareo u pogledu izvora finasiranja. Finansijska pomoć države Crvenom krstu svodi se na novac koji prosleđuje Ministarstvo zdravlja. Reč je o 25 odsto sredstava prikupljenih od Lutrije Srbije i igara na sreću, po važećem zakonu o igrama na sreću – čije odredbe nisu poštovane od 1990. do 2003. godine. U Crvenom krstu smatraju da su predviđena sredstva minimalna i kao najbliži primer navode Republiku Hrvatsku koja je usvojila zakon po kome se za Crveni krst odvaja 51 odsto od sredstava prikupljenih od lutrije i po jedan odsto iz cene osiguranja, odnosno naplaćene putarine. Sadašnji stav naše države, smatra Dragica Kljajić, ne samo što nimalo ne stimuliše već i u velikoj meri otežava rad Crvenog krsta.

Pored organizacija kojima je to specifična delatnost, organizovanjem dobrotvornih akcija bave se i sportski klubovi, privatne fondacije, marketinške agencije, političke stranke. Socijalni psiholog dr Bora Kuzmanović kaže da motivi za uzimanje učešća u dobrotvornim akcijama mogu biti altruističke ili utilitarne prirode, odnosno iz želje da se drugima pomogne ili iz pragmatičnih razloga – ali su ta dva motiva često međusobno isprepletena. „Jedan donator donosio nam je svakog ponedeljka pun kombi voća i pri tom postavljao jedini uslov – anonimnost“, kaže Zoran Milačić, direktor Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine, poznatijeg kao „Zvečanska“. I Živorad Gajić, direktor Zavoda za vaspitno zapuštenu decu, navodi sličan primer: „Jedna naša sugrađanka nam je, na Bogojavljanje, poklonila kombi mercedes i to nam je izgledalo kao da nas je Bog pogledao, jer onaj koji smo koristili je iz 1986.“

NEPOVERENjE U IMIDž: Dobrotvorne akcije su i dobra prilika da se izgradi imidž dobrotvora, obezbedi prisustvo u javnosti, popravi slika o sebi ili smanji porez. Na taj način, kaže dr Kuzmanović, dobrotvorne akcije se često koriste kao sredstvo da se popravi nepovoljan imidž – na primer ratnog profitera ili nekog ko je na nelegalan način stekao imovinu. S druge strane, ispitivanja javnog mnjenja ukazuju da građani Srbije izražavaju sumnju u iskrene namere dobrotvora; pretpostavlja se da razlog za takav stav leži u negativnom iskustvu iz protekle decenije.

„Ponekad se desi da učestvujemo i u akcijama koje su organizovane radi promocije onih koji ih organizuju. Na njih pristajemo samo zbog dece“, kaže dr Radoje Simić, direktor Klinike za dečiju hirurgiju Instituta za majku i dete, govoreći o „čuvenoj“ prošlogodisnjoj aukciji garderobe estradnih zvezda održanoj u Domu sindikata i hotelu Hajat, a čiji je prihod bio namenjen Institutima za majku i dete u Novom Sadu i Beogradu. Tu su se mogle videti lutke, igračke, streč haljine, minići, bodiji Cece, Dare Bubamare, Nede Ukraden, zmijske i drečeće torbice, sličuge Suzane Mančić, uključujući i tange Jelene Karleuše. U sali krcatoj novokomponovanim biznismenima Robert Čoban, vlasnik tabloida „Svet“ i organizator dobrotvorne akcije, Miodrag Kostić (MK Komerc) i Bojan Karić nadmetali su se za tange Jelene Karleuše.

I u Centru za napuštenu decu u Zvečanskoj ulici navode slične primere velikodušnosti: „Među dobročiniteljima postoje mnogi koji svoje donacije daju isključivo uz reflektore i kamere. Posećivali su nas izvesni političari s kolačima i kamerama, želeći da svoju nežnost i dobrotu prema napuštenoj deci podele i sa svojim potencijalnim glasačima“, kaže Zoran Milačić. Da se o imidžu dobrotvora ne brinu samo donatori već i posrednici – ljudi iz humanitarnih organizacija – jasno je na osnovu toga koliko su prisutni u medijima. Dok su neke od humanitarnih organizacija široj javnosti malo poznate, ima slučajeva da su upravo vodeći ljudi poznatiji od humanitarne organizacije u kojoj rade i da, čak, na taj način proizvode utisak da su oni donatori, a ne posrednici u prikupljanju pomoći. Dr Radoje Simić iz Instituta za majku i dete shvata da je medijsko angažovanje neophodno, ali ističe kako je veoma važno da se kampanjom „ne izaziva patetika, jer bi to bila zloupotreba dece“. I Zoran Milačić, direktor Zavoda za napuštenu decu, ističe da su važni medijsko angažovanje rukovodećeg personala i dobar kontakt s medijima: „Mediji su najefikasnije sredstvo da se poziv za pomoć pošalje donatorima.“ Naš sagovornik ističe da politika kuće nije da „kukamo kako su nam deca jadna“, nego da prikažu šta se može unaprediti, tj. kako se može doprineti boljem kvalitetu života dece u domu. U tom kontekstu, Milačić navodi primer jedne medijske kampanje u kojoj su vešto upotrebljene fotografije prostorija koje nisu bile u upotrebi, kako bi se predstavilo stanje u čitavoj jednoj ustanovi.

INTERES ZA INTERES: Boris Stajkovac, direktor Centra za brigu o deci, govori o politici koju zastupa kada je reč o medijskom angažovanju: „Treba nastupati oštro i osvajati što veći medijski prostor za svoju kampanju.“ S obzirom na to da su prema podacima Unicefa deca u Srbiji danas najugroženija (70 odsto je u dodiru s drogom, 850.000 dece živi u ekstremnom siromaštvu, 96 odsto talentovane dece želi da ode iz zemlje), važno je „raditi nešto konkretno“, kaže Stajkovac i ističe da zbog toga ne apeluju na humanost onih koji imaju, već im nude razmenu interesa. Njihovo iskustvo s velikim firmama od kojih su tražili sredstva za svoje projekte nezadovoljavajuće je; navodi primere Apatinske pivare, Koka-Kole, NIS Jugopetrola, Hemofarma i Komercijalne banke. Po rečima Borisa Stajkovca, na molbe Centra iz ovih kompanija nije nikada odgovoreno. „Da bismo privukli donatore, nudimo im interes. Ako su političari, ponudimo slikanje za javnost. Velikim firmama nudimo reklamu, oglase, logo na tablama za školska dvorišta… Odnos današnjih bogataša prema deci u školama i domovima je katastrofalan i ukazuje na veliku sebičnost. Za razliku od njih, običan čovek, kada je o darovanju reč, uvek reaguje. Za Dečiju kliniku u Tiršovoj najviše je sakupljeno od običnih ljudi preko uplatnica Infostana. Takođe, i rudari su dali više nego velike kompanije.“

Dragica Kljajić iz Crvenog krsta Srbije kaže da i ova organizacija sama poziva donatore i to upućivanjem apela pojedinim firmama, kampanjama u medijima i slanjem pripremljenih uplatnica bankama i poštama. Po njenim rečima, postoje kompanije koje na apel-pisma ne žele ni da odgovore, a među takvima su i neke od vodećih u srpskom biznisu. Ne želi da pominje imena jer se nada da će iskrena želja da se pomogne nadvladati jeftine marketinške poene. Na slične probleme nailaze i u Kolu srpskih sestara: „Što je čovek skromnijeg imovnog stanja – darežljiviji je. Što se tiče velikih kompanija, ako nema ko da lobira za vas, pisma i molbe završe u korpi. Pisale smo velikim firmama i slale naš program, ali nikad nema odgovora.“ Zanimljivo je da donatori koji se njima obraćaju uglavnom zahtevaju anonimnost.

BEZ PODATAKA: Ulogu posrednika između donatora i onih kojima je pomoć potrebna u poslednjih nekoliko godina često uzimaju organizatori humanitarnih koncerata. Pretpostavka je da se na ovaj način može lakše doći do potrebnih sredstava, jer kupovinom karte donator nešto i dobija za uzvrat. Najveći humanitarni koncert u poslednje vreme organizovan je za obnovu manastira Đurđevi stupovi u Rasu. Koncert „Obnovimo Stupove“ održan je u novobeogradskoj Hali sportova 10. maja 2003, uz učešće najpoznatijih domaćih rok sastava. U opštini Novi Beograd kažu da je inicijativa za održavanje stigla u vidu dopisa monaškog bratstva Đurđevih Stupova. Opština je na ovu inicijativu odgovorila pozitivno, Hala sportova je koncertni prostor dala u zakup znatno ispod ekonomske cene, dok su izvođači nastupali bez honorara. Osim troškova koncertnog prostora, novobeogradska opština je platila i troškove čišćenja i porez – što odstupa od uobičajene prakse kada su u pitanju pokrovitelji koncerata. U opštini napominju da nemaju nikakav uvid u rezultate akcije (nisu dobili finansijski izveštaj), pa se zaključci o uspehu mogu izvesti samo na osnovu slobodne procene (učesnika) da je u Hali bilo oko 3000 posetilaca.

Akcija „Podignimo Stupove“ karakteristična je i zbog dužine trajanja (započeta 1999. godine) i multimedijalnog pristupa (koncerti, sportske manifestacije, izložbe, kampanja na internetu itd.). Izuzetno aktivni učesnici akcije „Podignimo Stupove“ jesu i muzičari iz beogradskog benda Van Gogh. Zvonimir Đukić Đule, frontmen Van Gogha, u izjavi za „Vreme“ navodi da se ovaj muzički sastav često odaziva na pozive da učestvuje u humanitarnim akcijama. On kaže da Van Gogh na humanitarnim koncertima po pravilu nastupa bez honorara i da se „nikada ne bave pitanjima finansija. Taj deo potpuno prepuštamo ljudima koji sve organizuju, ne želim ni da razmišljam o tome da neko eventualno zloupotrebljava celu stvar za neku ličnu dobit.“ Đule i još neki beogradski muzičari kao primer dobro organizovanog humanitarnog koncerta navode loznički „Koncert za Nešu“. Ovaj događaj su potpuno samostalno organizovali roditelji mladog šahovskog šampiona Nenada Perića, kome je bila neophodna transplantacija bubrega. Akciju su učešćem ili kupovinom ulaznica podržali „ključni domaći rokeri“ i prikupljeno je dovoljno novca za operaciju u Moskvi.

Dragan Ambrozić, direktor koncertne agencije B92, ističe da ozbiljnih pokušaja da se u Srbiji naprave veliki humanitarni koncerti gotovo i da nema. „Ne postoje specijalizovane agencije ili pojedinci koji se bave isključivo organizovanjem takvih koncerata. Sve se radi sporadično i na ličnu inicijativu, pa situacija deluje konfuzno i neozbiljno.“ Po njegovom mišljenju, osim nepostojanja odgovarajuće organizacione strukture ključni problem je praktične prirode. „Ljudi koji bi trebalo da budu primaoci pomoći, u isto vreme treba da posećuju koncerte i daju novac u dobrotvorne svrhe.“ Naš sagovornik ocenjuje da bi, pre nego što se ekonomski standard stanovništva znatno poboljša, bilo realnije očekivati da stranci organizuju humanitarne koncerte za nas, po ugledu na nekadašnje Live Aid projekte za izgladnele stanovnike Etiopije. U takav stav uklapaju se i podaci koje iznosi Žarko Popović, direktor novobeogradske Hale sportova, prostora koji važi za najatraktivniji u gradu kada je reč o velikim muzičkim događajima. „Tokom godine primimo svega dva ili tri poziva koji se tiču organizacije humanitarnih koncerata, ali se retko dešava da se ti projekti i realizuju“, objašnjava Popović i dodaje da Hala sportova u tim slučajevima spušta cenu zakupa prostora do 30 odsto, da bi pomogla organizatorima.

BEZ PUBLIKE: Možda dobar odgovor na pitanje zbog čega se ljudi iz sveta muzike tako teško odlučuju na pokretanje humanitarnih muzičkih akcija može biti projekat „Paradox“, realizovan krajem januara ove godine. Događaj je osmislio podmladak beogradskog ogranka organizacije Kiwanis s namerom da se prikupe sredstava za dečije odeljenje bolnice u Zemunu. „Paradox“ je prilično ozbiljno najavljivan, imao je solidnu medijsku podršku (reklamni spotovi na 3K i Art televiziji), a obezbeđeno je i učešće tzv. prve gradske muzičke ekipe (Del Arno bend, Negative, Rare, Kraljevski apartman, VROOM, Đorđe David…). Sneg i saobraćajni kolaps mogu samo delimično poslužiti kao izgovor Beograđanima, jer je za ovaj koncert prodato jedva tristotinak ulaznica. To je, prema rečima organizatora, bilo nedovoljno i za plaćanje najosnovnijih organizacionih troškova. Pojedini „veliki“ bendovi su naknadno, posle informacija o slabom interesovanju publike, odbili da učestvuju na koncertu, što ponovo otvara pitanje istinske motivacije aktera humanitarnih priredbi.

„Grupa sedam“ naših proslavljenih košarkaša učestvovala je u mnogim dobrotvornim akcijama. Jasmina Miljković, menadžer G7, kaže za „Vreme“ da su njihove aktivnosti usmerene isključivo na institucije i da politika fondacije nije da često iznosi u javnost kome su i koliko pomogli. Jednom godišnje „Grupa sedam“ organizuje konferenciju za novinare i tom prilikom saopštava rezultate svojih akcija i planove za narednu godinu.

Vladimir Sibinović, portparol Košarkaškog kluba Partizan, kao dobar primer izdvaja akciju „Ajmo navijači!“, u kojoj je primalac pomoći bila Ginekološko-akušerska klinika Narodni front. Organizatori ove akcije su ozbiljno računali na postojeći navijački rivalitet, pa su na dan odigravanja derbi susreta košarkaša pored ulaza u dvoranu Pionir postavili kutije u koje su fanovi Partizana i Crvene zvezde ubacivali novčane priloge. Kako su bili isključivo u ulozi „izvođača radova“, u KK Partizanu nemaju informaciju koliko je novca tom prilikom prikupljeno niti u koje svrhe je tačno utrošen. Jedini pisani trag koji je ostao iza akcije jeste diploma/zahvalnica agencije Positivity koja krasi prostorije u Humskoj 1. Inače, KK Partizan već tri godine uzastopno samoinicijativno organizuje novogodišnju posetu Domu „Drinka Pavlović“. Tom prilikom se košarkaši crno-belih druže sa decom bez roditeljskog staranja, poklanjaju im sportsku opremu i rekvizite.

Humanitarni Gospod

U registru dobrotvornih i humanitarnih nevladinih organizacija nalaze se i brojne organizacije s religioznim utemeljenjem. Najveće od njih su zvanični fond Srpske pravoslavne crkve „Čovekoljublje“, Caritas SRJ/SCG, novopazarski Merhamet i Adventistički dobrotvorni rad, ADRA – organizacija poznata iz vremena bombardovanja Sarajeva kao jedina preko koje je pomoć građana iz Srbije uspevala da dođe do Sarajlija.

Radne zadatke i prioritetne primaoce pomoći crkvene dobrotvorne organizacije određuju u saradnji s državnim institucijama jer, kako kažu, „ne žele da se igraju Boga“. Međusobno sarađuju „kada za to postoji prilika“ i u njihovom radu „ne postoji diskriminacija po polnoj, etničkoj, verskoj ili rasnoj osnovi“. Ključni problem je potpuna zavisnost od stranih donatora, jer od 2000. godine i promene vlasti, Srbiju više niko ne smatra prioritetnim humanitarnim problemom. Prema rečima Jelene Dinjaški, upravnice programa fonda „Čovekoljublje“, u njihovu donatorsku mrežu uključene su isključivo međunarodne organizacije i međunarodne crkvene fondacije.

„Čovekoljublje“ je napredovalo od „paket organizacije“ tokom devedestih do fonda koji u ovom trenutku na terenu vodi šest izuzetno ozbiljnih projekata. Jedan od njih je Mobilna medicinska nega koja u nekoliko opština reaguje na pozive starih, napuštenih, bolesnih, mentalno ili fizički hendikepiranih osoba. Svi operativci „Čovekoljublja“ su svetovna lica. Jedini problem s kojim su se sretali u radu jeste preprodaja humanitarne pomoći, uglavnom krajem devedesetih godina. I uz dobrodušnu napomenu da „ipak ne treba zameriti nekome ukoliko proda paštetu koja mu ne treba, da bi detetu kupio čokoladu“.

Izbeglice

Komesarijat za izbeglice Republike Srbije (KIRS) po definiciji se bavi humanitarnim radom. Ova vladina agencija je u najvećoj meri zavisna od stranih donatora (UNHCR, Evropska agencija za rekonstrukciju, Međunarodni Crveni krst itd.) i nema ozbiljnijih iskustava sa samostalnim prikupljanjem sredstava. Inostrani donatori se povlače iz Srbije ili su to već učinili, što zahteva suštinsku promenu strategije. UNHCR je, na primer, ove godine već stopirao pomoć za oko 60.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine.

„KIRS polako prelazi iz humanitarne u razvojnu fazu, u kojoj bi trebalo obezbediti trajna rešenja za izbeglice, omogućiti im da povrate kontrolu nad sopstvenim životom i podstaći ih na osamostaljivanje“, objašnjava doskorašnji komesar za izbeglice Ozren Tošić.

Zbog želje da se demistifikuje rad i ojača kredibilitet Komesarijata, u decembru 2003. objavljen je obiman izveštaj o radu u kom su, između ostalog, navedene i otkrivene finansijske zloupotrebe. U internim kontrolama utvrđena je lista od blizu 3500 lica koja su bila fiktivno ili pogrešno prijavljena na listu onih koji borave u kolektivnim centrima. To praktično znači da je ova akcija Komesarijata domaćim i stranim poreskim obveznicima uštedela oko 3,5 miliona evra. Tošić navodi i podatak da postoje brojne krivične prijave podignute protiv nekadašnjih državnih funkcionera, što svedoči o tome da je „posebno u periodu sankcija, ovaj servis korišćen samo kao dobar i siguran kanal za dotok novca“.