Seoski život iz žablje perspektive

Dobrom slikaru ponekad ne treba škola da bi slikao ono što želi, a ni da bi jednoga dana podelio zlatnu medalju sa Salvadorom Dalijem. Sa više od 350 izložbi i oko 2.500 slika, Martin Jonaš, naivni slikar iz južnobanatskog mesta Kovačice, upravo je to i dokazao. U Jonašev atelje dolazili su svi – od velikana i državnika kakvi su kralj Huan Karlos, Fransoa Miteran i Micotakis, do svetskih zvezda Rolingstonsa, Alena Delona, Ani Žirardo, Brižit Bardo, Sofije Loren, a postoji i slika na kojoj mu Ursula Anders sedi u krilu.

Sto godina od Jonaševog rođenja obeležava Udruženje slikara Naiva Art Kult iz Kovačice izložbom Nadahnuća Martina Jonaša u beogradskoj Ustanovi kulture “Parobrod”. Iz velike stalne postavke njegovih slika u Kovačici, Udruženje je za ovu izložbu izdvojilo 118 radova.

Ovo je do sada najveća Jonaševa izložba. Autor izložbe i predsednik Udruženja Boško Nedeljkov kaže da su nameravali da pokažu još eksponata, ali nije bilo prostora. Izložbom su, kaže, želeli da pokažu Jonaševu svestranost i da obuhvate najzačajniji period njegovog stvaralaštva – od šezdesetih do poznih devedesetih.

foto: promo

Priča da je Jonaš počeo da crta u ranim danima detinjstva, da je završio pet razreda osnovne škole, da mu je otac bio kožarski radnik i da je kože i krzna bojio bojama od životinjskog pigmenta, a mali Jonaš mu ih je krišom uzimao i slikao po korpama, maramama, zidovima, ambarima. Počeo je ozbiljnije da slika kada se vratio iz vojske 1949. godine, u svojim dvadesetim. Nabavlja platno i slikarske boje i odlazi u prirodu, polje, na ulicu – te prve slike su mu se tako i zvale: Na ulici, Na pašnjaku, U poznu jesen. Slikao je i tada seljake, ali još uvek nisu imali ogromne šake i stopala, mnogo veće u odnosu na glavu i ramena, što je jedno od glavnih obeležja Jonaševog slikarstva – priča Nedeljkov.

Na jesen 1951. pridružuje se Likovnoj sekciji koju su osnovali doajeni kovačičke naive Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš i Vladimir Boboš, i već naredne godine imao je prvu samostalnu izložbu. Priređena je povodom 150 godina od dolaska Slovaka u Kovačicu. Danas se od tog dolaska broji 222 godine – napominje Nedeljkov.

Priča da se na jednoj izložbi početkom pedesetih Jonaš požalio pred profesorom Stojanom Trumićem iz Pančeva, koji je oblikovao najčuvenije naivce sa naših prostora, da je naslikao veće šake svom seljaku nego što bi bilo prirodno. Trumić mu je rekao da tako i nastavi jer to predstavlja njegovu originalnost. Nakon toga, Jonaš ih je još malo povećao i po tome postao prepoznatljiv i osoben.

foto: promo

Mnogi su pisali da je Jonaš slikao vredne i radne seljake kojima su zbog teškog rada udovi hipertrofirali no, objašnjava Nedeljkov, to nije sasvim tačno. “Iz mog poznanstva sa Jonašem znam da je razlog zbog kog je slikao predimenzionisane udove njegov pogled dečaka iz žablje perspektive. Morao je da sedi ispod stola dok baba, deda, tata i mama obeduju. Oni su išli u polje, trebalo im je mnogo više kvalitetne hrane da pojedu i da odu da rade, dok je deci bilo ostavljeno ono što je malo manjeg kvaliteta. Tako su i nastale pošalice kojima su odrasli objašnjavali zašto je to dobro: ‘Ako jedeš nožice, brže ćeš trčati’, ‘ako jedeš krilca, moći ćeš da letiš’, ‘ako jedeš glavicu, bićeš pametniji’.”

Iz žablje perspektive gledao je Jonaš, skriven pod stolom u očevoj radnji, ispucale dlanove svog oca, komšija i rođaka nakon teškog paorskog rada. Zato ima istine i u tome da je slikao predimenzionisane udove kako bi naglasio da je njemu seljak u centru svih zbivanja zato što su tom seljaku potrebne velike i jake ruke i noge da bi mogao da obavi to što treba, dok ga, sa druge strane, za mišljenje niko ne pita pa mu je zato glava mala.

Na nekim njegovim slikama i životinje imaju hipertrofirane udove – konji imaju velika kopita i malu glavu. Uzrok ovim disproporcijama je, kao i kod ljudi, žablja perspektiva iz koje je mali Jonaš posmatrao svet oko sebe. Nedeljkov ukazuje na jednu od slika sa izložbe, Kraj đerma, iz 1990. godine, koja je primer Jonaševih konja s velikim kopitama. Nedeljkov napominje da je pronađena u Italiji i da je vraćena u zemlju.

foto: promo

Na Jonaševim slikama preovlađuju zemljane boje, kojima je predstavljao svoje okruženje. Slikao je seljake dok rade na njivi (Setva, Sakupljanje kukuruza), hrane živinu, tokom setve, u trenucima predaha (Igra, Prijatelji, Razgovor, U zdravlje, Nedelja), dok spavaju pod stablom, sviraju (Frulaš, Muzikanti) u domu (Za stolom, Gledanje jaja), u štali, u zatvoru, tokom svih godišnjih doba. Radio je portrete seljaka (Portret žene, Portret komšinice) sa grubim crtama lica, drvorez, linorez, grafiku, kredu na papiru, otiske na platnu, ulje na platnu, voštane boje, pastel.

Na mnogim slikama, poput Žena sa guskama, životinje su providne. Nedeljkov kaže da mu je Jonaš lično ispričao šta je razlog tome. “Kad je Jonaš bio dete, u Vojvodini je bilo na stotine hiljada gusaka. Francuzi su dolazili i kupovali te guske za svoje nacionalne specijalitete. Onda su mnogi u Kovačici i po okolnim selima uzgajali guske. Bilo ih je po ulicama na sve strane. Kako su guske, a i neke druge životinje, počele da nestaju, on je hteo kroz tu providnost da pokaže da su oni imaginarni i da ih više nema”.

Kuća u kojoj je Jonaš živeo pretvorena je 2014. godine u zadužbinu, a kupila ju je Slovačka Kancelarija za Slovake u dijaspori. Prekrivena je ornamentisanim keramičkim pločicama tipičnim za domove banatskih Slovaka. Na zidovima sobe gde je slikao su fotografije, medalje, diplome, a na policama brojni časopisi, novine, knjige, stručna literatura koji govore o njegovom stvaralaštvu i istoriji slovačke zajednice u Vojvodini.

U Kovačici i danas ima naivnih slikara, kaže Nedeljkov, i oni slikaju svet oko sebe, ali “oni više ne mogu da vide vršeće mašine, oranje sa starim plugovima. Zato je u savremenoj naivi veći naglasak na pejzažima nego ranije. To se vidi u delima Save Stojkova, koji je u jednom delu stvaralaštva bio posvećen seljaku, ali se kasnije okrenuo pejzažu”. Nedeljkov pominje i Dobrosava Milojevića, koji je jedan od najboljih slikara savremene naive u Srbiji i koji je imao više od 450 izložbi. Ali, “trebaće još mnogo vremena”, zaključuje Nedeljkov, “da se pojavi slikar koji će da dosegne znamenitost Martina Jonaša”.