Sa druge strane cerade

„Svi treba da budu u tome“, kaže jedan kratkoošišani vozač kamiona. „To je za sve, i za firme i za vozače.“ Oslonjen o prozor velikog, zelenog MAN kamiona, u atlet majici, sa peškirom oko vrata i jednom rukom na volanu, tridesetogodišnji muškarac objašnjava razloge zbog kojih su prošle nedelje srpski vozači kamiona štrajkovali. Rečit, uredan i racionalan, analizira kako je cena goriva skočila za 30 odsto, a cena transporta se nije promenila.

„Izvlačili smo neke i iz njiva. Nas 500 stoji, njih deset radi“, kaže sa gnušanjem, dok dole pod njim kompresor kamiona izbacuje vazduh. Kamenčići se razleću ispod točkova. Iza MAN-a, još jedan kamion – ista domaća firma, ali druga, starija cerada – nakoso parkiran, pokušava da prođe. Trubi već drugi put. „Čekaj, boga mu jebem“, kratkoošišani se okreće ka kolegi. „To ti je, neće od toga biti ništa“, vrati se u razgovor za „Vreme“, a potom, pošto nema novih pitanja, uzdahne, mahne rukom u znak pozdrava i pokrene kamion. Velika drumska krstarica se odupre o šljunak i tromo, sa brundanjem, izvuče se na put. Drugi kamion klizne za njim i mali konvoj u oblaku prašine pođe ka autoputu.

„Sada je cena goriva došla do 150 dinara, tako da, jednostavno, nema preživljavanja“, rekao je prošle nedelje predsednik Udruženja privatnih autoprevoznika Vladimir Kesić, kad su kamiondžije obustavile svaku vrstu prevoza robe, a u Pančevu, 2. jula, organizovale protestnu vožnju. Protest se okončao dva dana kasnije, prijemom predstavnika udruženja u Ministarstvu saobraćaja, gde su ih dočekali nadležni za drumski transport i resorni ministar Milutin Mrkonjić. On se slikao sa autoprevoznicima i, kako je Ministarstvo saopštilo, obećao da će ubrzati donošenje zakona o drumskom saobraćaju, koji sadrži Uredbu o minimalnoj ceni prevoza, ali je, uz to, navodno, izdao nalog i da inspektori pojačaju kontrole nelegalnih prevoznika.

Naime, pored minimalne cene rada, autoprevoznike muče i druge brige, od kojih je samo jedna nelojalna konkurencija. Loši putevi, visoka amortizacija, novi evropski standardi transporta i, uopšte, čitav balast problema koji poslednjih godina pritiska prevoznički esnaf, predstavljaju probleme koji nisu dovoljno poznati javnosti. Kako danas izgleda život ljudi koji voze drumske krstarice? Koliko se razlikuje od vremena oslikanih u čuvenoj TV seriji „Kamiondžije“? Kuda danas putuju, od čega žive, čega se plaše, gde se okupljaju u stvarnosti, a gde na internetu i društvenim mrežama? Šta pokreće celu jednu drumsku populaciju od 300.000 stanovnika? Zbog čega su nezadovoljni?

ŠIFRA 4941: Prema podacima sajta www.timocom.com, koji predstavlja jednu izuzetno tehnički naprednu mrežu preko koje se može saznati sve o toku transporta kroz Evropu, iz Srbije i u Srbiju robu u svakom trenutku može da transportuje više od 5170 pružalaca transportnih usluga, koji su prijavljeni za međunarodni saobraćaj, a u šta spadaju i šleperi, i tegljači i mali kamioni.

Sa druge strane, samih kamiona ima gotovo sto puta više. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, u Srbiji se godišnje registruje između 350.000 i 400.000 kamiona, bilo da su to moderni DAF, Iveco, MAN, Mercedes Benz, Volvo, sa euro 6 motorom, ili neke od starijih mašina. Prikolica ima tri puta manje. Kamiondžija u Srbiji ima upravo toliko. Sa druge strane, broj autoprevoznika, privrednih društava i preduzetnika, odnosno vlasnika kamiona neprekidno se menja. Zavedeni u registru Agencije za privredne registre pod šifrom delatnosti 4941, što označava prevoz drumskog tereta, brojni autoprevoznici su u likvidaciji ili bankrotu.

Zbog toga, na hiljade kamiona stoje širom Srbije i lagano umiru. Posla ima dovoljno, ali zbog visoke cene goriva, niskog standarda kamiona i visokih drumarina, ogromnih dugova, kašnjenja u isplatama i nelikvidnosti, u svetu kamiona neprekidno traje surova, bespoštedna utakmica. Nedovoljno vešti brzo ispadaju, a na putevima dovoljno dugo ostaju samo iskusni, prekaljeni autoprevoznici, koji razumeju tržište, ulažu u moderne kamione, kompjuterizovani su i shvataju složena pravila modernog transporta. Pojedinci koji uspeju u ovom poslu mogu da zarade ogromne sume, a ima primera i da ljudi visokih kvalifikacija zbog dobre zarade odlaze u kamiondžije.

Kamiondžije se danas okupljaju ne samo u udruženjima autoprevoznika već i na internet forumima. Takvi forumi žive obično u okviru grupe na moto sajtovima kao što su bjbikers.com, cbc.rs i tome slične adrese specijalizovane za automobilizam i transport. Ovde se najpre razmenjuju vesti o poslovima, o tražnji i ponudi vozača, ali i dele iskustva o nelojalnim firmama, prave crne liste onih koji ne plaćaju i diskutuju razna tehnička pitanja u vezi sa vozilima, cenom, nabavkom i novom regulacijama.

Fejsbuk grupe i profili posvećeni kamiondžijama, a ima ih na desetine i stotine, manje su praktično nastrojene i na njima vozači samo dele fotografije iz mesta kroz koja prolaze, razmenjuju viceve dok su, po tradiciji potekloj od postera na prozorima kamiona, ove stranice najviše zasute slikama nagih žena. Vozači na ovakvim mestima kolegijalno savetuju mlađe, vrlo često uz uzdah o težini života koji ceo esnaf deli. Jednako kao u stvarnosti.

Savremene kamiondžije su odmakle od Paje i Jareta kako se i cela zemlja promenila od socijalističkih vremena – u nekim detaljima sve je isto, a u nekim je budućnost odavno došla. Vozači i dalje staju u istim svratištima, jedu u istim kafanama, noći i dane provode za volanom, ali je mnogo šta drugačije. U mnogim kamionima mogu se videti, pored razne druge elektronike, kamere i fotoaparati, GPS-ovi koji pokazuju put ili su na Fejsbuku.

TERETNA VAGA: Na autoputu Beograd–Pančevo, neposredno pre Južne zone, nakon mosta na Tamišu, vozač nailazi na nadvožnjak i odvajanje nalevo – mesto gde putnička vozila retko skreću. No, sve Skanije i DAF-ovi ovde usporavaju i tromo, zanoseći se u stranu, silaze niz prilaznicu, a potom skreću desno ka luci i velikom parkingu.

Tu je jedno od onih čvorišta na kojima se odvija život kamiondžija. Desetine i stotine kamiona se okuplja na žicom ograđenom parkingu. Transporteri i tegljači tutnje niz put. Mravinjak drumskih krstarica. U daljini se vidi plava lučka dizalica. Pored puta veliki metalni pano „Luka DUNAV“.

Sa desne strane proširenje sa uleglim asfaltom. Sitno rastinje i žuta julska trava obrasli su oko niske kućice sa šiber prozorom. Polomljena rampa. „Transportna vaga“ piše na porđalom znaku. Malo dalje napred ulaz u luku, plava kućica, znaci, portiri koji propuštaju teretna vozila.

Kamioni koji staju na parkingu skreću naglo levo, dok poneki kamion, kao napušten, stoji uz put. Jedna cisterna izlazi iz luke. Iza žice, na parkingu, kamioni složeni kao sardine. U hladu, ispred jednog DAF-a sede trojica kamiondžija. Dvojica stoje. Samo jedan od njih puši. „Ja sam se cerade rešio“, kaže vozač u beloj majici, ali niko mu ne odgovara. Ostali ćute otkako su ugledali novinara. „Nisam odavde“, odgovara drugi na pitanje kako je prošla prošlonedeljna protestna vožnja, „vidi tamo u gradu.“ Pokazuje ka Pančevu. Slično kažu i ostali. Potom se ispostavi da su svi učestvovali u nedavnoj obustavi. No, to je samo jedna od njihovih tema.

„Nisam odavde“, ponavljaju naziv svoje domovine. Od Kopenhagena do Istanbula, od Pančeva do Niša, ovi ljudi žive na putu, zavisni od carinika, dispečera, vlasnika kamiona i neredovnih isplata, što je već pitanje kako se kom vozaču posrećilo. Ali, svi jednako retko u svojim kućama, u večitom egzilu od običnog života. U svetu čiju arhitekturu čine samo međuprostori – utovarna mesta, luke i fabrike, granični prelazi, tranziti i carine… I putevi, hiljade i hiljade kilometara puteva.

Ako se dobro održava, jedan kamion pre generalke može da pređe i do 1.500.000 kilometara. Za to vreme, vozaču deca porastu do škole, rodbina organizuje pet venčanja, tri sahrane, komšije se odsele, dođu neki novi ljudi… A kamiondžija uvek isto, sa peškirom oko vrata, jednako stoji na nekom parkingu, upisuje brojke u papire i čeka. Čeka na život. Kompresor ispod kamiona povremeno uzdahne i razbaca kamenčiće.

DOBAR VLASNIK: „Vlasnik se nije najbolje snaš’o“, kaže jedan iz grupice vozača sa parkinga pred Lukom Dunav, odgovarajući na pitanje ko su dobri preduzetnici. „Inače, poštenjačina do koske“, dodaje.

„Zato se nije ni snašo“, dobacuje drugi. Uzdržan smeh, a potom brojni slični primeri. Iz svega se može zaključiti šta ove ljude, tvrde i mirne, čini srećnim – gazde koje pošteno rade, redovno isplaćuju plate, koji vozače prijavljuju i ne odbijaju im za gorivo. Gazde koji umeju svoje vozače da nagrade sa tridesetak evra po turi spadaju u najvišu kategoriju dobrih vlasnika. No, kakve god gazde bile, i u kakvim god problemima se našli, vozači kažu da se na kraju ipak sve „slomi na njima“.

Najveća muka za vozače su prevaranti, ljudi koji ne isplaćuju obećano ili još gore, oni koji isplate dve ili tri plate, potom prestanu da nadoknađuju po nekoliko tura, a onda puste vozača da preskoči turu, da se odmori, pa se ne javljaju na telefon i ostavljaju ga mesecima neisplaćenog, sve dok on ne digne sidro i potraži dalje.

Ima vozača koji smatraju da je najbolje raditi zbirne utovare, ali većina zapravo mašta, ili bar o tome govori kao da mašta, da radi ture po inostranstvu gde su plate daleko više. No, za transport preko granice, posebno u Evropu, potrebno je mnogo više od vozačke dozvole C kategorije, a vozači će pre svega reći da je neophodno iskustvo, pa tek onda dozvola za međunarodni transport. Mesečne zarade vozača koji u tome uspeju, snađu se i izvuku sa srpskih puteva mogu da dostignu par hiljada evra.

Pojedini vozači umeju da okušaju sreću sa sopstvenim preduzećem. Registruju se kao preduzetnici, a onda se odvaže da kupe kamion. No, ona iskustva koja se po brojnim forumima mogu naći pokazuju da je, čak i kad se uzme u obzir da treba ispravno izabrati, najlakši deo posla upravo to – naći i kupiti kamion.

Najteže je dopreti do mušterija, a primera kooperacija dvojice i više vozača koji su okušali sreću, a potom završili u neplaćenim dugovima ima more. Najčešće je slučaj da pronađu ture, ali zbog neredovnih isplata ne uspevaju da vrate dug za uloženi novac u kamion, ne mogu da ga amortizuju i na kraju – budu parkirani. U stvarnosti, vozači pričaju istu ovu priču. „Prevoznike obično prati glas da su najveći prevaranti“, kaže jedan od njih, „ali ima i poštenih.“

Kamioni kao u košnici prolaze pored. Ulaze na utovar. Neki od njih se upućuju ka unutrašnjosti, a neki će prevaliti samo par kilometara regionalnim putem. Sutra već biće na sasvim drugoj strani sveta. Parkirani na drugom parkingu, ispred silosa ili pred granicom. Desetak dana ranije na stotine i hiljade ih je stajalo pred granicom Hrvatske, nakon njenog ulaska u EU. Na graničnom prelazu Bajakovo pao je sistem i bilo je potrebno 52 sata da se transportni saobraćaj normalizuje. Nešto se promenilo u regionu. Evropa je prišla bliže, a svet kamiondžija se iznova suzio. Druga vozila, uglavnom putnička, samo su u mimohodu odlazila dalje, ostavljajući kamione da čekaju. I da, kao i uvek, pređu na drugu stranu.

foto: vesna anđić