Red je na Maljkovića

Danas se ne bi moglo sa sigurnošću reći da će Bozidar Maljković biti novi selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije, ali se mogu konstatovati najmanje dve stvari: košarkaška organizacija želi Maljkovića, a javnost bi njegov izbor dočekala s neskrivenim oduševljenjem i apriornom podrškom, s kojom ne može da računa nijedan drugi kandidat. Takođe, niko od igrača – što je veoma važno – ne bi imao ni najmanju zamerku na izbor, a niko od pominjanih ili samozvanih kandidata takođe ne bi imao niti jedan jedini argument za bilo kakav prigovor.

GRUPA ZA PRITISAK: U čemu je, onda, problem? U samom Maljkoviću koji godinama, iz svojih razloga, odbija bilo kakvu formalnu saradnju sa KSJ-om. Već je odbijao selektorsku klupu, nije član Stručnog saveta, ne učestvuje u programima KSJ-a. Prilikom nedavne rekonstrukcije Stručnog saveta, opet je rekao energično „ne“, što ga je u startu udaljilo i od kombinacija za mesto selektora, ali samo krajnje tvrdoglavi ljudi nikada ne menjaju mišljenje, a samo rođeni gubitnici odustaju na prvoj prepreci. U KSJ-u, na sreću, takvih nema pa je u seriji razgovora s mogućim kandidatima u prvi plan opet izbio Boza Maljković. Po karijeri koju je napravio, po rezultatima koje je postigao, po manirima koji ga čine gospodinom i na klupi, Božidar Maljković je u ovom trenutku daleko najbolje rešenje i KSJ zaslužuje priznanje za napore koje čini da pitanje selektora reši na najbolji mogući način. Čak i oni za koje Maljković možda misli da nisu za njega, svesni da su neki lični odnosi potpuno zanemarljivi kada je u pitanju interes naše košarke, podržavaju ideju i spremni su da na sastanku Stručnog saveta 22. januara podrže opciju Maljković.

U međuvremenu, KSJ je formirao mini „grupu za pritisak“, koja treba da slomi poslednji otpor poznatog trenera. Ne radi se o tome da Maljkovića treba moljakati, on sigurno ne spada u takve ljude. Treba ga ubediti da se radi o interesu jugoslovenske košarke a, na kraju krajeva, i rešenju koje je dobro i za njega lično. Posle više od 20 godina na klupi, od vremena kada je vodio Radnički (1980–1982) kao najmlađi prvoligaški trener, Maljković je u dnevnom klupskom pogonu: pet godina pomoćnik Ranku Žeravici u Zvezdi, potom četiri briljantne godine u Splitu pa od 1990. sjajna evropska karijera u Barseloni, Limožu, Panatinaikosu, Pari Sen Žermenu i Unikahi iz Malage. Osvojio je skoro sve što se osvojiti moglo na klupskom nivou, vreme je da njegovi novi ciljevi budu s reprezentacijom Jugoslavije. Zar nije dovoljan motiv mogućnost da se jedna briljantna trenerska karijera kruniše, recimo, zlatnom olimpijskom medaljom u Atini iduće godine? Ili zlatnom medaljom na EP-u u Beogradu 2005, na par kilometara od terena Ušća na kome je počeo da uči trenerski zanat?

PROBLEM RESTRIKCIJE: Činjenica je da KSJ ne može da plati ni Maljkovića ni bilo kojeg drugog našeg trenera prve kategorije ni približno koliko oni zarađuju u inostranim klubovima, ali to ipak nije nepremostiva prepreka. Ukoliko selektor bude insistirao da radi u nekom klubu, treba mu to dozvoliti jer dosadašnja praksa potvrđuje da dvostruka selektorska funkcija ne šteti reprezentaciji. Dušan Ivković, Željko Obradović i Svetislav Pešić su to dokazali na najbolji mogući način. Ako Maljković konačno prihvati, to bi značilo da naredne godine sigurno neće raditi u Španiji jer se javlja isti problem koji je imao Pešić: inkompatibilnost funkcija. ACB liga izričito u članu 22 svog pravilnika kaže da trener, da bi dobio licencu, osim diplome, mora da ispuni još jedan uslov: da nije vezan za drugi klub ili federaciju. Ako baš bude želeo da radi u klubu, preostaju druge zemlje koje nemaju tu restrikciju i čijim bi klubovima bila čast da za trenera imaju selektora Jugoslavije.

Mini anketa „Vremena“ među stručnjacima i igračima potvrđuje da je opcija Maljković najbolje rešenje. Njegov izbor bio bi više od kontinuiteta jugo škole koja u Evropi dominira godinama. Maljković je učio od Ace Nikolića, direktno je sarađivao s Rankom Žeravicom, afirmisao je nebrojeno mnogo igrača, ali takođe pomogao i brojnim trenerima. Nije li baš Maljković otvorio vrata Evrope Željku Obradoviću preporučivši ga Huventudu kada je sam 1993. odbio ponudu kluba iz Badalone i ostao u Liježu?

Maljković ne bi smeo da ponovi grešku svog prijatelja Radomira Antića, koji je u dva navrata – 1998. i 2000. – odbijao selektorsko mesto u FSJ-u. Da je prihvatio bar 2000, sigurni smo da bi Jugoslavija igrala Svetsko prvenstvo u Japanu i Koreji i bilo bi mnogo bolje i fudbalskom savezu (naročito njegovoj kasi) i samom Antiću koji u naponu snage i s oreolom najboljeg jugoslovenskog trenera danas već drugu sezonu ne radi. Istina, njihova situacija nije ista jer Maljković ima posao i može da bira gde će raditi, sličnost je šansi koja se ukazuje jednom ili dvaput u karijeri.

Pogled na spisak trenerskih velikana koji su bili selektori jugoslovenske reprezentacije i doneli 33 medalje s najvećih takmičenja obavezuje KSJ da izabere najbolje rešenje, a izabranog da – prihvati!