Punto Serbo classic

Polovinom jula Ivan Ristić iz Niša „reciklirao“ je svoj (pra)stari „opel kadet“, koji je „palio, radio, išao i nije škripao, ali je bio mnogo star“ i (na kredit) kupio novi „punto“ proizveden u Kragujevcu. „Moj prvi nov-nov automobil“, kaže Ivan. No, ne lezi vraže, desetak dana kasnije, primećuje „kao neko zviždanje“ iz prednjeg trapa, stane i pipne točak, a on vreo. „Ništa strašno“, kaže sam sebi, „auto je ‘pod garancijom’, srediće se.“ Sledećeg dana ode kod „ovlašćenog dilera“ – Niš-auto, kvar prijavi, a ovi mu kažu da „problema nema“, da to kočione pločice „drljaju“ o disk, te da će „malo da ih ošmirglaju“ i da je to-to. Sve u svemu – srediće se.

Ipak, „to“ nije bilo „to“: pločice ošmirglali jesu, ali zvuk zbog koga je u servis automobil dospeo nije nestao, a i točkovi su se i dalje grejali, što je ustanovljeno već na probnoj vožnji. U servisu mu potom kažu kako „razmišljaju“ da kočione diskove obrade na strugu, što se inače i radi ako su diskovi pohabani, ali tek posle sto ili dvesta hiljada pređenih kilometara, u zavisnosti od proizvođača, s tim da ako je proizvođač Zastava, onda i posle pedeset hiljada, ali nikako, nikako na novom automobilu. Ivan, naravno, ne pristaje na to i slučaj prijavljuje niškoj Tržišnoj inspekciji i Udruženju za zaštitu potrošača Forum takođe iz Niša.

U servisu tvrde da su učinili sve što su mogli – promenili radne kočione cilindre – „kandže“, glavni kočioni cilindar, diskove, navodno i prednje „vešanje“, tvrde da je auto ispravan, ama Ivan tvrdi da je „još gore nego što je bilo“. Na kraju, ovlašćeni diler/serviser šalje auto na veštačenje niškom Mašinskom fakultetu, što je za svaku pohvalu.

Nalaz nije bio pozitivan: prof. dr Aleksandar Stefanović je ustanovio da su „temperature elemenata kočnica nedozvoljeno visoke posle ne duge vožnje, a bez intenzivnog ili dugog kočenja“ i predložio da se vozilo, budući da je u garantnom roku, pošalje u fabriku na laboratorijsko ispitivanje „sa aspekta dovoljne pomičnosti i održanja paralelnosti čeljusti sa diskom, kao i ispitivanje gumica na bubrenje za uslove primenjene kočione tečnosti“.

Rečeno-učinjeno: automobil je odvezen u Kragujevac, tamo podvrgnut opsežnom ispitivanju i ništa negativno nije pronađeno: „Ispitivanjem nisu uočene bilo kakve neispravnosti kočionog sistema niti je uočeno prekomerno zagrevanje kočnica, odnosno točkova. Ostvarene vrednosti kočionih sila i otpora kotrljanja na ovom automobilu odgovaraju propisanim vrednostima. Prema tome, reklamacija vlasnika se smatra neosnovanom“, stoji u pisanom zaključku. „Nemam nikakvih razloga da ne verujem našim tehničarima i inženjerima“, kaže Đuzepe Zakarija i dodaje da je ispitivanje bilo baš-baš opsežno, da je automobil ispitivan „na pultu“, ali i u vožnji, da je upoređivan sa tek izrađenim primercima i da je „sve bilo u redu“.

KOZA I ROG: Zamerke ne bi bilo, štaviše za svaku pohvalu je to poverenje, samo da nije jednog „ali“: to što su „tehničari i inženjeri“ konstatovali, prosto, ne odgovara činjeničnom stanju. Do takvog zaključka nije teško doći, nije potrebno neko posebno inženjersko/tehničarsko/majstorsko znanje, već samo dva čula – sluha i dodira: u toku vožnje čuje se iz prednjeg trapa zvuk koji ne bi trebalo da se čuje, a posle kratke i (nadasve) lagane vožnje pri kojoj kočnica (skoro) da nije pipnuta diskovi su vrući, po slobodnoj proceni oko 60 stepeni Celzijusovih, a posle malo žustrije vožnje bili su zaista vreli, opet po slobodnoj proceni – preko 80 stepeni.

Džabe je priča da je to u okviru „propisanih vrednosti“: ne, taj zvuk ukazuje da se nešto-o-nešto tare, a ne bi smelo, niti diskovi smeju da se pregrevaju u uobičajenom režimu eksploatacije, a na ovom primerku se pregrevaju. Štaviše, profesor Stefanović u opisu zadatka kaže da su „prema izjavi šefa servisa relativno česte primedbe korisnika“ na pregrevanje prednjih točkova.

Sa majstorske tačke gledišta, problem je trivijalan i rutinski se otklanja: zamene se „gumice“ u kočionom cilindru, za svaki slučaj se zameni i kočiona tečnost i gotova rabota. Događa se, naime, da kočione gumice „nabubre“ pa da se kočioni cilindar posle relaksacije kočnice ne vrati u „plivajući“ položaj već zadrži kočionu pločicu u kontaktu s diskom: događalo se to često na Zastavinim automobilima, odnosno na onima sa kočionim gumicama koje je proizvodila danas nepostojeća „Bokeljka“ iz Kotora. Zašto je tako bilo, mnogo je šira priča, jer zadirala bi u ondašnji tržišni protekcionizam domaćih proizvođača ovoga ili onoga što je, veruje se, prošlost. Kako god, da je mogući uzrok problema gumica, ukazao je profesor Stefanović, ali njegovo mišljenje nije uvaženo.

Kako je za „Vreme“ objasnio Đuzepe Zakarija, „punto“ se sastoji od 10.500 delova i svi su proizvedeni u Fijatu, po Fijatovim standardima i kontroli. Ergo, svaki ugrađeni deo je standardnog Fijat kvaliteta, u svetu verifikovan. Kako je objasnio, na sedam miliona do sada proizvedenih „punta“, ovakvih zamerki nije bilo.

Utoliko problem postaje ozbiljniji: nikada ovakvih zamerki nije bilo, ništa od komponenti (Bogu hvala) nije u Srbiji proizvedeno, a problem postoji – na jednom od „punta“, ovom o kome je reč, a proizvedenom u Kragujevcu, prednje kočnice se pregrevaju i čuju se zvukovi koji ne bi smeli na novom automobilu da se čuju. Štaviše, kako je profesor Stefanović napisao, pritužbe su „relativno česte“. Dakle, ne samo „dve-tri reklamacije“ kako kaže Đozepe Zakarija.

ŠIJA I VRAT: O razlozima zašto je tako kako jeste može samo da se nagađa. Recimo, „kandže“ prednjih kočnica su proizvedeni po Fijat kvalitetu, ali možda pre pet godina, a guma po prirodi svojoj stari, dobija mikro pore i u kontaktu sa kočionom tečnošću „bubri“. Ne mora tako da jeste, ali je lako moguće.

U daljoj razradi te teze nameće se novo pitanje: od kojih/kakvih delova se domaći „punto“ pravi. Recimo, pojava korozije jedna je od reklamacija. „Nije to korozija, već rđa“, odmahuje rukom Đuzepe Zakarija. „Nije šija, nego vrat“, reklo bi se, mada razlika, ne samo terminološka već i suštinska između korozije i rđe postoji: korozija je nagrizanje/razgrizanje u ovom slučaju gvožđa, a rđa (na italijanskom rđine) je površinska oksidacija – korozija je, recimo tako, isto što i karijes, a rđa žutilo zuba.

Bilo korozija ili (samo) rđa, kako god da se „to nešto“ nazove, nema mu mesta na „ispod čekića“ automobilu, pod uslovom da nije Zastavin, jer toga je bivalo, i te kako je bivalo, toliko da je „truo na prospektu“ bio sinonim za „keca“ i „juga“. Pa sad, koliko god se sve ovo činilo kao kampanja protiv Fijata, činjenica je da na automobilima koji vlasnike tek čekaju ima korozije. Pardon: ne korozije, nego rđe!

Gospodin Zakarija kaže da rđe, ne korozije, ima i na automobilima drugih proizvođača, ima fotografije „odozdo“ snimljene, ali, iskreno rečeno, slabi su to argumenti: fotografije su fotografije, ni na jednoj ne piše kolika je starost objekta a, s druge strane, automobila ima svuda naokolo, ima ga i on, pa eto, samo treba pogledati svoj automobil odozdo, pa makar i Zastavin bio, pa će sve jasno biti.

A na primerku čiji je (ne)sretni vlasnik Ivan Ristić obe pojave su prisutne: zarđali su krajevi spona, „šolje“ poluosovina, nosači auspuha i tako takve sitnice, korozija, a ne rđa, zahvatila je blok motora i još poneke odlivke… Da ne bude zabune: nema te korozije koja će blok motora da „pojede“, ali ne biva da se nov-nov odlivak crveni od rđe/korozije. To ni u Zastavi nije bilo.