Puno lipih stvari…

„Jeste li i vi na Weekend Mediji?“, pita me, zagledana u moju crnu festivalsku traku oko ruke, prodavačica dok kupujem lokalne dnevne novine kako bih kolegi iz Beograda odneo hvalospeve na račun filma Toma iz pera Jurice Pavičića. „Čak i ako vas Zdravkovićeva muzika ne zanima, ako vas je on kao kulturno poglavlje mimoišao, Toma vam ne bi trebao biti dosadan!“, zaključuje tekst autor „Jutarnjeg“.

„A što bi’ ja volila čut uživo Bajagu“, nastavlja prodavačica. Dajem joj savet da sedne na kamenu ogradu kod rive ispred Tvornice u čijem je dvorištu koncert i da će moći sasvim lepo da uživa u beogradskom rokeru čija je popularnost u Hrvatskoj i dalje neupitna.

Sponzor Bajaginog nastupa na ovogodišnjem Weekend Media festivalu bio je TV Una, još uvek misteriozni regionalni projekat iza kojeg stoji Dejan Jocić, nekadašnji čelnik beogradske Prve TV (Prva / Una?) i kasnije nesuđeni direktor Nove TV koja 2013, i pored obećanja „sa najvišeg mesta“, nije dobila nacionalnu frekvenciju. Jocić se na ovom događaju pojavio na panelu „Future TV – next level“, ali pored njegovog imena nije pisalo „Una TV“ nego naziv nemačkog investicionog fonda „Foundcenter Investment Berlin“. Uz kafu na betonskoj terasi Maestrala, uz samu obalu mora, moglo se čuti da će Una TV imati prostorije u Banjaluci, Sarajevu, Beogradu i Zagrebu i da će biti bazirana na zabavnom sadržaju (prvo TV lice ove kuće bila je, pre par nedelja najavljena, Severina). Teoretičari zavera i „dobri poznavaoci prilika“ kunu se da iza svega stoji Igor Dodik, Miloradov sin, i Telekom Srpske, te da je reč o još jednom projektu „meke moći“ na putu stvaranja „srpskog sveta“. Biće vremena da se o tome razmišlja kada posetioce festivala prođe mamurluk od poslednje festivalske večeri tokom koje su dugo u rovinjsku noć odjekivali Bajagini stihovi: „Moji su drugovi žestoki momci velikog srca, i kad se pije i kad se ljubi i kad se puca…“, a obavezni „vozić“ koji ide uz njih tutnjao dvorištem nekadašnje fabrike duvana.

Mi smo u Rovinj stigli u petak u zoru nakon posleponoćne šestosatne vožnje od Novog Sada. Ulazimo u hotel Grand park sa direktnim pogledom na rovinjski Stari grad, možda jednim od najlepših na Jadranu. Panel koji ja vodim je prvi u rasporedu prvog dana i nakon jake kafe polako krećem ka na deset minuta hoda udaljenoj Tvornici duhana. Usput razmišljam o prvom festivalu koji je bio sredinom septembra 2008, svega par dana pred izbijanje Svetske ekonomske krize. Tada sam učestvovao na panelu koji se bavio selebriti magazinima a jedan od gostiju bio je i predstavnik kompanije Fejsbuk za Evropu i pričao o iskustvima te društvene mreže koja se tek probijala na tržište našeg regiona.

Pre tačno 10 godina bio sam na panelu „Hrana hrani medije“ i pričao o uspehu našeg magazina „Pošalji recept“, koji je baziran na tome da domaćice, uglavnom žene starije od 50 godina koje tada nisu bile na internetu, u njemu dele svoja najbolja kulinarska iskustva. Nazvao sam ga tada „Fejsbuk za bejbimumere“.

foto: emica elvedji / pixsell

Panel koji sam vodio ove godine zvao se „Da ciljam u metu ili pucam iz sačmarice: „special interest print“ vs „mainstream print“. Ovaj prvi segment zastupao je gost iz Srbije Josip Ašik, koji sa grupom svojih prijatelja u Zemunu pravi, prelama i štampa „American Chess Magazine“. Odštampan magazin šalje za SAD gde se isti distribuira tamošnjim ljubiteljima šaha. Josip, inače bivši muž Alise Marić, bio je jedna od zvezda ovogodišnjeg festivala jer je ljudima delovalo potpuno nadrealno da se najčitaniji američki šahovski magazin – pravi i štampa u Zemunu. Kada je Tomo Ricov, prvi čovek Weekend Media festivala, pre par meseci na mom Fejsbuk profilu pročitao tekst o Josipu, bio je siguran da ga želi ove godine u Rovinju.

Druga dva učesnika bili su čelni ljudi hrvatskih mejnstrim dnevnika – „24 sata“ i „Večernji list“. Dok sam razgovarao o razlikama između hrvatske i srpske medijske scene danas, pao mi je na pamet naslov jednog panela sa ovog festivala iz 2011. – „Puno lipih stvari, samo ne smin reć“. Tada se govorilo o ograničenjima u reklamiranju duvana i alkohola. U ovom momentu čuvena uzrečica Borisa Dvornika iz „Velog mista“ motala mi se po glavi jer u principu ne volim da govorim loše o zemlji iz koje dolazim kada sam na konferencijama u inostranstvu. Međutim, kako ovaj tekst pišem za „Vreme“, zadnja pošta Beograd, mogu da podelim jednu impresiju posle svake posete Hrvatskoj, pa čak i zemljama regiona koje nisu u EU poput Crne Gore ili Bosne i Hercegovine. Neminovno se nameće utisak da je stanje informativnih medija (dnevnih novina, portala i televizija) u Srbiji – nikad udaljenije od onoga što su već usvojeni standardi u Evropi pa i komšiluku. Ivan Buča, glavni urednik „24 sata“, kaže da dobija notifikacije portala svih srpskih dnevnih novinama i da mu se ponekad čini kako je u nekom Orvelovom distopijskom romanu kada vidi da se gotova identična spinovana vest objavljuje sa par sekundi razlike na svakom od njih.

Međunarodna zvezda ovogodišnjeg festivala koji se održavao pod sloganom „Živio život“ bio je dr Manfred Spicer, autor bestselera Digitalna demencija, Usamljenost i Epidemija pemetnih telefona. U poslednjih deset godina pametni telefoni su velikom brzinom osvojili svet i promenili svakodnevicu četiri milijarde korisnika kao nijedna tehnička inovacija pre. Od jutra do večeri, na poslu i u privatnom životu čini se da ništa ne funkcioniše bez pametnog telefona. Spicer postavlja pitanje ima li njihova upotreba svoju cenu. Kao da se o njima razmišlja samo u pozitivnom kontekstu, a malo ko brine zbog negativnih posledica na naše razmišljanje, osećanja i delovanje, naše zdravlje i naše društvo. Na zdravstvene posledice preterane upotrebe pametnih telefona upozoravaju i investitori i preduzetnici. Šef Epla preporučuje da pametne telefone ne bi trebalo koristiti u školama, francuski predsednik Makron ih je tamo potpuno zabranio, a Južna Koreja već godinama ima zakone koji štite mlade od najgorih posledica upotrebe mobilnih telefona, jer oni, korišteni bez ograničenja, štete zdravlju, obrazovanju i društvu u celini.

Zanimljivo je da se dvoje najavljenih učesnika festivala iz Srbije, oboje zvučna imena, nisu pojavili: Jovana Joksimović na panelu o „infotejmentu“ i Galeb Nikačević u razgovoru na temu podkasta.

Pre panela „Kako festivali menjaju destinacije“ sedim u bašti Maestrala sa dva njegova učesnika – Jovanom Marjanovićem iz Sarajevo Film festivala i Ivanom Petrovićem iz Exit fondacije. Njihova dva festivala veoma su se uspešno održala ovog leta uprkos pandemijskim izazovima. Dok smo razgovarali, moje kolege u Novom Sadu su organizovale Oktoberfest i ono što se nameće kao utisak jeste činjenica da ljudima koji su vakcinisani mnogo manje smeta ako se na neki masovni događaj provuku nevakcinisani nego antivakserima kada festivali najave ulaz samo uz zeleni sertifikat. Usledi bujica protesta i uvreda na mrežama: „Od zelenih sertifikata do žutih traka samo je jedan korak! Fašizam…“ Sasvim sam siguran da će ova pojava (apsolutne uverenosti antivaksera u ispravnost svog stava) jednog dana biti predmet ozbiljnih naučnih studija. Inače, „crnu traku“ sa početka priče dobijali smo mi vakcinisani, dok su „zelenu traku“ dobili nevakcinisani koji su priložili negativni PCR test.

Drugog dana festivala, sedim u dvorištu nekadašnje Tvornice duhana, danas primera izvrsno očuvane industrije baštine, sa kolegama Draganom Močevićem iz Banjaluke i Dejanom Ljuštinom iz Zagreba i pretresamo regionalnu scenu. Ovaj festival u Rovinju 13 godina unazad svakog septembra (sa izuzetkom prošlogodišnje pauze) podseća nas da priče o regionalnoj saradnji država, ekonomija i medija zemalja nekada zajedničke države nisu samo puka floskula koja nekima služi da dobiju novac od EU fondova. Kao i u SFRJ, svaka zemlja ima nešto što je bolje nego kod drugih, uvek ima šta da se vidi preko plota i nauči od komšija, nisu to samo urbane legende o magnetskoj privlačnosti Beograđana i Zagrepčanki ili Dalmatinaca i Beograđanki, mada ima i toga.

Inače, posebna je tema ta ljubav Beograđana prema Rovinju, koji kao da je uz Dorćol i Vračar postao još jedan emotivni toponim srpske prestonice. „Oslobođen“ od svojih dotadašnjih žitelja Italijana, Rovinj je sa puno praznih kuća i stanova postao „laka meta“ Beograđanima koji su od kraja pedesetih ovde počeli da kupuju nekretnine.

Jedan od prvih beogradskih Rovinjana bio je, pedesetih još dečko, i Miša Jovanović, advokat, koji je zajedno sa starijima i poznatijima (Mića Popović, Mihiz, Antonije Isaković…) postao zaštitni znak Rovinja. Ali, mučen nostalgijom za gradom koji mu je godinama bio drugi rodni grad, napisao je knjigu Stari Rovinju, zbogom (Vecchia Rovigno, addio), koju je sam izdao i podelio prijateljima.

Već u prvoj priči, kad Miša Jovanović priča o dolasku u Rovinj vozom i pominje gradić Kanfanar do koga je vodila železnička pruga, svima koji su ikada letovali u Rovinju, a to je bila „obavezna“ moda šezdesetih i sedamdesetih godina, mora da se javi isto to osećanje nostalgije. „Kako sići sa voza, koji je tu stajao svega nekoliko minuta na svom putu prema krajnjoj stanici u Puli. Neretko su se koferi bacali kroz prozor, a ljudi su navrat-nanos iskakali sa visokih stepenica na onaj krupni tucanik kojim su bile zasute skoro sve železničke stanice po Jugoslaviji“, piše on. Tako je počinjao taj prvi susret sa Rovinjem. „Onda dođete u grad u kome nema plaže, gde sve miriše na cigarete i ribu (fabrike „Mirna“ i TDR) i nikad više ne možete da ga obiđete!“

Ljubav žitelja srpske prestonice prema ovom, nekada industrijskom gradiću traje do danas, pa on i pored hiljada turista sa svih krajeva planete i dalje sa ponosom može da nosi epitet „Beograda na moru“.

foto: robert čoban

Popodnevni ritual, vožnja biciklom uz obalu sve dok kampa Polari, i ovaj put nije izostao. Dok prolazim uz savršeno uređenu i održavanu obalu, zastajem pored table na kojoj ispod natpisa „Park šuma Zlatni rt“ stoji crno-bela fotografija grofa Johana Georga Hiterota, oca čuvene baronice Hiterot, o čijoj sam tragičnoj sudbini na Crvenom otoku pisao na ovom mestu pre više o mesec dana. Grof Hiterot je započeo uređenje šume sa idejom da se ovde otvori klimatsko lečilište Cap Aureo (Zlatni rt). Ovaj posao nije završio, 1910. ispalio je sebi metak u slepoočnicu očajan zbog dugova u koje je zapao prilikom finansiranja gradnje broda „Viribus Unitis“ za austrougarsku ratnu mornaricu.

Prolazim pored dela obale na kojem se nalazi više stotina „kula“ napravljenih od naslaganog kamenja i ponovo se zapitam kako je moguće da svih ovih godina na rovinjskoj obali nema baš nijednog vandala, pijanog lokalca ili pijanog turiste koji bi ih porušio. Na većini drugih mesta koje poznajem, ovakve „građevine“ teško da bi i prvu zoru dočekale.

Na stenama, u moru i pod borovima je mnogo kupača, kampovi pored kojih sam prošao takođe su puni, kao da je jul mesec. Čini se da će pored rekordnog avgusta i septembar na hrvatskim obalama oboriti rekorde iz 2019. Hrvatska je po procentu vakcinisanih građana sustigla Srbiju (obe su u nedelju 26. septembra imale 41,5 odsto), ali je dnevni broj zaraženih i broj umrlih dosta manji. Maske nose samo prodavačice i konobari i to uglavnom ispod nosa.

Poslednje veče festivala je tradicionalna večera Direct Medije u restoranu Sidro. Ove godine, jedna od najvećih regionalnih agencija slavi i 20. rođendan pa je još više povoda za slavlje. Rovinj kao da je poništio sve beogradske podele i medijske hajke pa se tako ovde uz čašu malvazije i „bakalar na bijelo“ jubileju vesele i predstavnici medija koji vlasnike ove agencije neretko optužuju za sva zla ovog sveta. Ali, to je valjda i čar ovog grada u Istri u kojem se svi kada dođu iz Srbije ponašaju kao da su normalni. Sutra će se vratiti u svoje kancelarije i redakcije i nastaviti po starom. I tako opet do narednog septembra, novog Weekend Media festivala i nove flaše malvarzije kada ćemo se, dok Bajaga bude pevao o plavom safiru, čežnji i nemiru, ponovo u čudu jadati „ma ko nas, bre, zavadi“.